Чување часног имена

Годишњица није округла, али је значајна. РТВ Студио Б 1. априла обележава 38 година постојања на медијском небу.

Где је сада ова ТВ станица, колико се одмакло од почетка, у којој мери је испуњена друштвена улога и циљеви са којима је покренута, да буде сервис грађана главног града. Колико је било лутања и промашаја, славе и славља, када су и колико досегнути врхови професионалног ангажовања. Шта је са техничком опремом, колико се улаже у сараднике. Да ли се одолевало политичким и другим притисцима… На сва питања није могуће дати заокружене одговоре, јер их нема у послу у којем ниједан дан не личи на претходни, догађаји се преплићу и сударају, а обавезе су дугорочне и непредвидиве. Осим тога, ради и конкуренција.

Можда програм није онолико богат колико би желели Београђани, али је уравнотежен, без већих омашаја у избору серија и филмова, са видљивом намером да се исправно и свеобухватно разматрају градске теме и прати политички живот. Велики допринос Студио Б даје праћењу културе, подстицању уметности и осветљавању феномена насталих у прожимању велеградских токова и светских трендова. Пролазећи кроз многа искушења, смене новинарских генерација и политичке мене, једно је сигурно, Студио Б је сачувао своје часно име и пожелимо му да у томе истраје.

Да ли ће се вратити роде – Питање није без смисла, јер је поново прекинуто приказивање серије „Вратиће се роде” на ТВ Б 92, петком увече. То се сврстава у најапсурднију категорију понашања – радити против себе. Од почетка све је помало лабаво и нестално, никад се не зна да ли ће и кад ће бити следећа епизода. Да ли „Роде” нарушавају, унутрашњи, продукциони расколи? Да ли то екипа не постиже да усклади ритам снимања и емитовања или се из других разлога опет кида прича, а Ексер и Шваба дремају на перјаним јастуцима у Баранди? А све на штету угледа редитеља Горана Гајића и саме серије коју прате подстицајне и похвалне оцене, као и подршка пробитачног дела публике.

Истина, у последњих неколико епизода било је приметно развлачење радње, сужавање круга личности на најнеопходније, само да се не би стајало у месту, па и скретање тока главне приче у епизодне, безначајне рукавце, али то није битно нарушило имиџ модерне серије у којој се оригинално, неконвенционално и – убитачно реално склапају сличице о земљи у којој се „гордо посрће”. И о људима који не могу да рашчисте са прошлошћу, не сналазе се у садашњости, а о будућности не умеју да размишљају.

Тражи се хумор – Серија у којој има највише хумора је шпански породични ситком „Серанови” на Студију Б. Сви јунаци су позитивни, добронамерни, али у жељи да се нађу једни другима, да воле и да им истом мером буде узвраћено, праве погрешне кораке. Али, ништа није тако трагично да се не би могло исправити. Главне одлике „Серанових” су лакоћа и питкост, а препознатљивост ситуација чине их блиским и – смешним широком кругу гледалаца.

Иста ТВ станица негује и „Фрејжера”, америчку серију у којој, такође, има духовитих обрта, са тежњом да се извргне подсмеху ситничавост и сујетно понашање. Поготово ако се те слабости крију у личности психијатра који би више него други морао да буде свестан људских мана, а сам гине на свакодневним искушењима. Али, то је стара серија, баш као и „Живети у браку” на ТВ Фокс, чији хумор прелази у сурово обрачунавање са породичним животом и у којој су сви ликови креирани са намером да се докаже како су на овом свету у мањини они који би прошли и најједноставнији тест интелигенције. Ко лута по кабловској мрежи можда још нешто и пронађе…

Са домаћим хумором, ситуација је непромењена, односно нема садржаја који би по свим продукцијским критеријумима могли да добију одредницу хумористичког програма, ако се не рачунају оне (гледаоцима добро познате) серије на каналима ТВ Пинк и РТС чије се хуморне премисе базирају на исквареном, дефектном говору.

Има ли од тога нешто горе? Има. То је „Наша мала клиника” коју суботом увече приказује ТВ Б 92. То није серија, то је будалисање на нивоу ђачког подметања шестара другу у клупи. Овде се неваљалих ученика играју лекари и пацијенти, портири и медицинске сестре. Сатира на здравство је увек добродошла, али ове збрзане епизоде само побуђују сажаљење над тужном глумачком судбином, кад се због хонорара не може рећи не, то је испод части професије.