Ових дана Радио-телевизија Србије се с разлогом хвалила успехом који су њене емисије и њени аутори постигли у акцији „ТВ ревије“, недељног додатка „Политике“. Њено је свих пет најомиљенијих ТВ лица, она има најомиљнији (најбољи, најгледанији) јутарњи програм и централну информативну емисију, затим спортски преглед, па документарну, па забавну емисију.

 Разлога да се хвали има, међутим, и „Политика“. Баш некако око њеног 108. рођендана показало се да су читаоци овог дневног листа озбиљан, паметан и културан свет, с добрим смислом за процену медијских вредности – уз поуздана мерила и однегован укус. Изабрали су, наиме, као своје фаворите телевизијска остварења оних личности које озбиљност, памет, културу проносе екраном – уз добро владање медијским занатом, поштовање жанровских законитости, дискретан шарм сопствене индивидуалности.

Као да се исход знао унапред, редовна издања победничких емисија, приказана по објављивању резултата, само су појачала утисак о заслужености признања које су им доделили читаоци- гледаоци. Победник–појединац Јован Мемедовић („Сасвим природно“) показао је да не мора да одлази на егзотичне дестинације да би кроз личну авантуру занимљиво приповедао о крајевима и људима. Тања Петернек-Алексић („Живети као сав нормалан свет“) потврдила је своје драгоцено умеће увек смислене, а тако једноставне и спонтане комуникативности и у врло деликатним ситуацијама. Бранко Станковић („Квадратура круга“) наставио је своје упорно трагање за сликама живота које растужују, упозоравају, охрабрују, оплемењују...

А у актуелној афери „Николаидис, Угричић“ Оља Бећковић („Утисак недеље“) демонстрирала је неприкосновену ефикасност и ефектност свог водитељског приступа и стила чиме је остварен победнички бренд ТВ Б92 у овој утакмици политичког ток-шоуа.

Шта би још могло да се закључи из „Политикине“ акције?

Прво, да је механичко мерење гледаности такозваним пиплметром не само непотпуно него и неприкладно за суштинско одређивање квалитета ТВ програма. Справа прикачена на телевизор (колико, којих, како одабраних?) бележи једино квантитет, тренутну „прикаченост“ на поједини ТВ канал.

Друго, да је време најбољи судија и да је трајање у директној вези са ваљаношћу. Дуговечност наслова, па и лица (које медиј иначе зна да троши немилосрдно) и овом приликом доказује да се на екрану остаје и опстаје без атракције по сваку цену, без површних сензација, с поштовањем за публику која то поштовање узвраћа.

Треће, ма како широко да се схвата појам забаве, ријалити шоу је за пристојан свет непостојећа категорија. Испоставила се као тачна претпоставка да ће емисије попут „Великог брата“ и све сличне из њега изведене бити кратког даха и да су осуђене на пропаст чим се задовољи прва радозналост ТВ публике у погледу форме и садржаја.

Све у свему – по(р)ука ТВ уредницима, менаџерима, оглашивачима (а ни политичарима не би била на одмет): не потцењујте (гледалачки) народ!