Радио, па ТВ, па Интернет

Изгледа да није април, већ октобар месец за највеће а неслане медијске шале.

Добро познати, класични, школски пример медијског поигравања са публиком десио се пре тачно 73 године. Тада је млади Орсон Велс, драматизујући за радио један научнофантастични роман као директан пренос искрцавања Марсоваца, изазвао пометњу у Америци и бежанију правих Земљана пред дивљим дошљацима који су тобоже отровним зрацима и другим силама уништавали све унаоколо.

Овог октобра тој суровој игри варања најшире јавности прибегли су мајстори најновијег медија, сајбер-криминалци који користе Интернет да лажу, краду, а ни виртуелно навођење на убијање није искључено. На лансирану фалш-вест преко Интернета о добитнику Нобелове награде за књижевност насели су многи и домаћи и светски електронски медији и проширили су је масовно јер они засад још добацују до више људи него „ѓлобална мрежа” са својим и-мејловима, веб-страницама, фејсбуцима, твитерима...

Између поменута два догађаја налази се златно доба телевизијске игре лажирања, измишљања, намештања, миксовања, монтирања, у коме се чистим лажима или чак опаснијим полуистинама заводило јавно мњење, подстицали расни, верски и етнички сукоби, приређивале егзекуције, изазивале политичке драме несагледиво драматичних последица. Историја грађанских ратова у Југославији, заправо целе девете деценије прошлог века, пуна је примера телевизијских манипулација и злоупотреба. Где се камера поставља, из ког се угла снима, шта се извлачи у први план, чија се изјава узима, којим се редоследом слажу секвенце, шта се истиче и наглашава а шта скрива и прећуткује... само су нека од средстава за стварање лажне слике ондашње стварности које би данас већ могле бити такође школски пример медијских превара.

Аутори актуелне медијске измишљотине, сматрајући да су сва средства дозвољена, смислили су да употребе сајбер-простор Нобеловог комитета за приватне потребе и локалне намере – декларисали су се, наиме, као заштитници јавности од мисли и дела једног српског писца.

Ваља приметити да у ширењу омразе према дотичном списатељу знатног удела има и добри стари медиј – штампа (у коме се, узгред речено, и излегла „новинарска патка”). Она отвара простор једном млађем а средовечном писцу да упорно пањка старијег колегу, бранећи, ваљда, народ од зла, на које сматра да би га могао навести онај старији својим писањем и мишљењем.

А народ се, по свој прилици, најпре пита коме уопште да верује и како да се снађе у бујици сваковрсних порука која га сустиже са радија, из новина, са телевизије, са Интернета... Шта уопште да мисли кад му, рецимо, о сукобима Срба са барикада и Кфорових војника на Јарињу стижу једне, па друге, па другачије информације о томе ко је први почео и ко је и зашто запуцао? Како да се докопа истине у опречним тврдњама о једном те истом? Да ли су му у таквој, често намерно прављеној, политичко-медијској збрци поверење у сопствену памет, здраву логику, лично искуство, стални опрез према тумачењу света које му се нуди... довољни видови неопходне самозаштите?