Кад Зоран Станојевић одреди тему, изабере госте и води емисију „Око” (РТС) испостави се да се за пола сата може саопштити, чути и сазнати много више него у толиким развученим и распричаним ТВ дебатама. Та временска „скученост” новинара тера на директна, језгровита и јасна питања, а саговорнике на сажете, прецизне и садржајне исказе. Тако је било и у издању „Медијски бој за Косово”, а поводом ТВ спота који је за „најмлађу европску државу” урадила чувена маркетиншка агенција „Сачи”.

Исход разговора вођеног управо на Дан државности Србије није био нимало празничан. Потврђено је да у медијским кампањама ове врсте веома каснимо, као и да има основа за бојазан да смо „претплаћени на медијске губитке”. При том проблем није у професионалном умећу наших маркетиншких стручњака, него у „дилетантизму наручилаца” односно у недостатку ваљаног „пројектног задатка” који треба да формулишу државне институције, органи, званичници... Сфера политике, дакле. Кад отуд стигне снажна идеја водиља, умеће адвертајзинга моћи ће да је развије у аутентичну, ефектну и ефикасну рекламну кампању.

У реклами је, зна се, све увек и лепше и боље него у стварности. Но да није делотворна, не би се толико примењивала и у политици. Зато је важно оно у чему су се у „Оку” сложили Првослав Плавшић, предавач политичког маркетинга, и Цвијетин Миливојевић, директор агенције „Прагма” – да је неопходно да се политичари што пре сложе око тога какву поруку о Србији желе да пошаљу свету.

Тамо сада, по свој прилици, круже аутентичне слике из стварног живота, документарни снимци жестоке туче између монаха Српске православне цркве у Грачаници. И засењују – јер је гледалачко памћење кратко а пажња окренута дневним актуелностима – оне страшне и тужне снимке срушених, спаљених и опљачканих православних цркава и манастира на које су насртали косметски Албанци у својим ранијим погромашким походима.

Онде где се скрнаве и гробља те се ни мртвима не да мира (а живи тиме вређају на најпримитивнији начин) тешко је доћи до истине, а камоли до помирења. Племенит је напор Саше Лековића да у специјалном издању „Потраге” (Б 92) подстакне рад и сарадњу у проналажењу стотина Албанаца и Срба несталих током сукоба на Косову и Метохији 1999. године. Али су супротстављени политички интереси још увек јачи од појединачних људских потреба и патњи. Зато није ни чудо кад странкиња, ангажована преко Еулекса у ексхумацијама и идентификацијама на Космету, каже: „Много је овде ствари које не разумемо...”