Ако неко прву јутарњу информацију о времену тражи не погледом кроз прозор него гледањем у ТВ екран, никако не би смео да се ослони на то како су обучене водитељке програма. Био је, рецимо, 18. фебруар, нешто око нуле, а Маја Николић носила је плаву мини, баш мини хаљиницу без рукава и сандалице на каишиће. Њен колега Бранко Веселиновић, истина, није био у џемперу, ваљда због најављеног отопљења у току дана, али су сви гости који су у те ране сате долазили у Јутарњи програм РТС-а били, свакако с разлогом, топло обучени.

И пристојно, ваља одмах додати. Јер о томе је овде реч. Ако је за новинарке информативних емисија ТВ студио радно место, а јесте, онда би нека правила о одевању, у смислу прикладности, морала да буду поштована. Сем редовних „Вести” и „Дневника” све остало препуштено је, тако бар делује, укусу девојака и младих жена којима је јако стало да истакну свој добар изглед – те ће се за већ поменути Јутарњи програм опремати као за плажу, а за „Београдску хронику”, по подне, попут Слађане Томашевић, као за вечерњи излазак.

Много се шта променило у мерилима јавног па и медијског морала од доба када је водитељка Телевизије Београд Дина Чолић, иначе увек складно и елегантно обучена, била оптуживана да се намерно у фотељи намешта тако да покаже своје лепе ноге. „Динина колена” чедна су епизода у односу на то шта данас од својих телесних квалитета жене откривају пред ТВ камерама. Понекад се тешко уочава разлика у стилу и такозваном имиџу између оних који као професионалци с естраде изводе своје музичко-играчке перформансе у ТВ студију и професионалаца који их ту дочекују у својству домаћина. Неке ТВ новинарке и водитељке пожелеле су, сматрајући ваљда да је њихова памет очигледна, да се доказују и као згодно, привлачно, пожељно „женско”. Попут манекенки с насловница сликају се у гламурозној гардероби (или с мало ње), као фотомодели заузимају изазовне позе, мењају тетоваже, фризуре, обим деколтеа... – не само за трач рубрике у илустрованим магазинима него и за најаве својих редовних емисија у дневној штампи.

Као што се не питају око бретелица, сукњица, штиклица и осталог у вези с модним стилом својих новинарки, уредништва и „менаџменти” не пачају се ни у овакве „рекламне кампање” својих сарадница. Поштују ваљда слободу личности и „визуелног изражавања”. Можда прећутно и одобравају такав поступак рачунајући да подиже рејтинг ТВ станице. Чудно је ипак што Јавни РТВ сервис не води више бриге о тим стварима, што не испољава више озбиљности бар кад је у питању озбиљан програмски сегмент – информативни.