Доста се сликара бавило балеринама, а међу њима пре свега велики Едгар Дега. Џоја, као уметница са својим идентитетом, није га опонашала, нити је пошла његовим путем. Она је кренула неким својим путем.

Ауторство над поменутим речима припада Јовану Ћирилову, који је на овај начин понудио јавности сопствено виђење изложбе „Балет од скице до слике”, сликарке Џоје Ратковић Гавеле, која се вечерас у 19 часова отвара у београдској „Њу момент” галерији.

Наша саговорница, чији је доживљај балета колоритан а доживљај света који је окружује критички, у ликовној уметностиприсутна је више од четири деценије, кроз карикатуре, илустрације, цртеже тушом и уља на платну. За себе, стога, каже да је врло радознала, да увек истражује нешто ново и да се животна ватра која је покреће никада не гаси. Међутим, балет је, као нека опсесија, изабрао њу а не она њега, мада памти да је као дете, поред балета, желела да се бави и музиком и сликарством. Ово последње на крају се и остварило.

– Иако су ме убедили да балет није за мене, то ме није спречило да дуго времена пратим балет, прво у Народном позоришту у Београду, па онда у Бечу, где сам ишла на највеће балетске представе, упознала највећа балетска имена света. Мој неостварени сан да постанем балерина остварио се на један пренесен начин, када су се неке буре у мом животу донекле стишале. Мада још има ватре – каже Џоја Ратковић, описујући даље како су слике настале:

– После три године одлазака на пробе у Бечу, настало је преко сто скица. Тада још нисам размишљала о уљу, али је кроз разговор са пријатељима дошло до тога да сам скице почела да претварам у уља, јер су скице некако биле кратког даха, а над том темом хтела сам да боравим. Бајковит изглед, како сте приметили, потиче од мог осећања прозрачности и потребе да се све некако прелива једно у друго, отуд и овакав избор боја. Јер, балет, као игра, има своју боју. То је све само дошло од себе, ја ту нисам ништа намеравала ни планирала.

Џоја Ратковић Гавела

Слике са овом тематиком пре Београда биле су изложене и у Бечу, али тада је акценат био на уљима на платну, док су скице, уметници омиљене, биле некако у другом плану, како каже, запостављене. Овога пута на изложби ће се наћи оба израза, сваки за себе динамичан и сродан игри.

На питање шта је тренутно обузима, шта краде њене мисли и време, она каже:

– Са једне стране то су грчки пејзажи, то ми је тренутно велика преокупација. Ти маслињаци су толико чудни и бурни да морам да их послушам. Са друге, међутим, ту је и слика једне модерности у Србији.

Ми смо, Србија, били један бистри поток, извор надахнућа. Све је жуборило пре двадесетак година у Београду. А те згуснутости и духовности више нема осим, на жалост, у појединачним случајевима. Преплављени смо овим модерним уметницима који се баве инсталацијама, у којима човеков душа и дух не могу да уживају. То не може да траје, то човек не може да окачи на зидове. Људи који живот дају за право сликарство, који су савременици али је њихова модерност у њиховом ћутању, које ће тек за сто година бити признато, они се потискују, називају их традиционалистима. Баш ме занима шта ће после сто година остати од ових силних инсталација... – пита се Џоја Ратковић Гавела.