Беда расте а гламур се шири

„Не могу вам ништа добро рећи. Интимна забринутост је део моје свакодневице“ био је спонтани одговор глумице Душанке Дуде Стојановић Глид на питање да ли можемо да разговарамо за „Политику“. Повода за причу са овом харизматичном дамом српског глумишта има напретек. Гледали смо је недавно у представи „Зли дуси“ Ф. М. Достојевског, у лику Варваре Петровне Ставрогине, у режији Тање Мандић Ригонат, на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду. Убрзо се Дуда Стојановић ухватила у коштац са новом сценском јунакињом Леди Брекнел у комаду „Важно је звати се Ернест“ коју по тексту Оскара Вајлда режира Никола Завишић.

-Ова сезона нагиње ка томе да ћу од „Злих духа“, преко Вајлдовог „Ернеста“ до Молијеровог „Мизантропа“ чије пробе почињу у априлу, у режији Егона Савина, практично радити својеврсни продужени сценски лик. Реч је о доминантној, манипулативној снажној жени са „мушким мозгом“ која доминира тиме што је имућнија од свих. Актуелна сезона ће ми бити обележена таквом моћницом коју лично у себи никада нисам ни гајила ни наслућивала, а камо ли манипулисала нечим што не поседујем. Све има своје разлоге зашто у одређеном тренутку мораш нешто да одиграш, али верујем да ћу са овом сезоном завршити са овим дамама, објашњава наша саговорница и додаје:

- Са комадом „Важно је звати се Ернест“ улазим у свет позоришне фантазије, алтернативне авангарде о којој Вајлд, заправо, говори. Чини ми се да ћу радити и бавити се позориштем које ће да расветли ексцентрично, за нас готово немогуће време јер живимо у апсолутном реализму који се сурдукнуо у натурализам. Ово ће бити мој велики одушак и ексцес, и шик тема, која није тривијалног карактера, иако су свет Оскара Вајлда и његови јунаци тривијални, ексцентрични, али и неодољиви. Да ли ми данас имамо нешто што може са тим да се пореди?, пита се Дуда Стојановић, и у исто време одговара: „Тешко“.

Култура је, тврди наша саговорница, посебно позоришна у великом мраку. Почетак сезоне у њеном матичном Народном позоришту у Београду, каже, протекао је у знаку „реанимираног дела“ Виде Огњеновић „Кањош Мацедоновић“, што њу, како наглашава: „почиње да застрашује“.

-Зашто некоме треба омогућити да поново ради свој текст, у истој адаптацији, истог наслова „Кањош Мацедоновић“, као да радимо „Ајкулу два“. Зашто је све у таквој врсти регресије. Зар ми немамо нове, горуће разлоге да се позориштем бавимо на нови, али стварно нови начин? Једноставно, они који су били активни и уважени пре 40 година у култури, активни су и уважени и данас.

-Ми имамо театролога који је на сцени четири деценије. Он је био важна позоришна фигура и тада, а и сада је. За оно колико се господин Јован Ћирилов напутовао, могло је да путује 10 младих људи и да се едукује по целој Европи, од момента када су нам укинуте визе, а да не помињем претходни период. То не значи да имам нешто против господина Ћирилова, само морам да приметим да је сваки пут када читам „Лудус“, он био на неком другом месту. Нисам завидна, него запањена! Слично је пропраћено повлачење из професије редитеља Дејана Мијача који нам је оставио своје тестаментарно дело „Вишњик“ у Југословенском драмском позоришту. Остаје нам једино да прогласимо дан жалости због тога што је цењени уметник одлучио да се повуче после вишедеценијске богате каријере. А тек прича око смене управника око које се дигла велика прашина. Па није то толико страшно не бити управник. Страшно је бити болестан, сиромашан, живети у беди. Волела бих да доживим да редитељи Милош Лолић, Ива Милошевић, Ђурђа Тешић, Никола Завишић буду људи позоришне будућности на великим сценама.

Саговорница „Политике“ већ годинама спада у презапослене уметнике. Ипак, из ње избија револт, незадовољство, огорченост, али и пркос и борбеност.

-Беда је порасла, а гламур се распространио. На трафици сам пре неки дан, купујући цигарете, чула речи револтираног продавца којем је ко зна који по реду купац тражио књигу Жарла Лаушевића. „Шта је ово, каква је ово јагма, као да се продаје Андрић“. И то ме застрашује. Све што је везано за скандал, који је у овом случају и трагедија, или лична прича, према којој не морам или могу да имам емпатије, добија на значају. То је нешто због чега ће народ пре потрчати да купи неко дело, него што ће се вратити класици или нечему стварно савременом. Упркос свему не кажем да нисам животно доброг расположења. Понекад се занесем и мислим да је став глумца нешто што је неопходно, међутим, није тако. Нека искуства ми говоре да је некад много паметније гледати своја посла. Осредњост је рецептура за велики успех чему дефинитвно ја не припадам. Ни успеху, ни осредњости. Свако најбоље зна у себи шта је кичма његове етике, савести, одговорности, и надасве креативности, закључује Душанка Стојановић Глид.

-----------------------------------------------------------------------

Шути мој дечаче плави...

 Душанка Стојановић каже да јој је била потресна слика са наступа групе „Нови фосили“.

 - Била сам запрепашћена када сам видела нашег градоначелника Ђиласа како се идентификује са речима песме: „Шути, само шути , шути мој дечаче плави...“ Не знам са чиме ја могу да се идентификујем данас. Која би песмица мене могла да умири, а да то није химна на некој сцени, да то није поклич, неки арлаук... Каква тортура за све нас... И онда сутрадан пише велики успех, овације. Ко нас «ложи»?