Шест „Златних арена” на Фестивалу у Пули, награда „Гран при” у Нишу од колега глумаца, овације свуда где се појави и небројена признања на интернационалној сцени – од Карлових Вари до Венеције и Берлина, „Гран при” у Монпељеу, награда публике у Палм Спрингсу, признање „Опера прими” у Милану… Око 180 филмских и на десетине улога у ТВ серијама, продуцент и режисер незаборавних филмских креација, попут „Кажи зашто ме остави”, „Точкови”, „Стршљен”, „Небеска удица”, „Убиство с предумишљајем”, „Ноћ у кући моје мајке”… Његов филм „Јесен стиже, Дуњо моја” био је пре пет година српски кандидат за Оскара…

Љубиша Смоки Самарџић, како једном рече покојни критичар Милутин Чолић, увек срдачан, добре воље, насмејан и очију које обећавају… Ових дана обележио је 50 година плодног уметничког рада. И то баш у Нишу и у време када српска кинематографија обележава један век. А он пола века. У друштву супруге Мире прича за „Политику”:

– Када сам завршио гимназију у Нишу, замолио сам Ђорђа Вукотића, Нишлију, једног предивног човека и глумца, врхунски је играо Јага у Шекспировом „Отелу”, да ми помогне да чујем његов монолог, како бих сутрадан на Академији драмских уметности, међу 365 кандидата за упис, изборио место међу најбољих дванаесторо. Од тога дана почиње мој нови свет! Имао сам дивне професоре, врло брзо добио сам стипендију Бојана Ступице и као студент већ на трећој години академије добио и прву филмску улогу. Стигао је позив из Загреба за улогу у филму „Игре на скелама”. Тада почиње нова фаза мог живота! Напуштам даске и посвећујем се филмској уметности. Недуго потом Бранко Бауер је тражио главног глумца за филм „Прекобројна” и поверава ми улогу Михајла. Та два тренутка била су пресудна за моју овако дугу филмску биографију. Све касније била је надоградња јер сам осећао да из себе могу да извучем нешто ново и необично. Захваљујући томе пратио ме арсенал раскошних улога, а редитељи, који су знали све моје могућности и врлине, бирали су ме и за комедије, и за драму. Можда је и највећи успех улога у култном филму „Хамлет у Мрдуши Доњој” Крсте Папића. Убрзо у мој живот улази Мира и, руку под руку, градимо породицу, као смисао живота, а ја поступно и упорно своју филмску каријеру.

Да ли сте некада зажалили што не радите у позоришту, или због избора професије?

Никада нисам зажалио за позориштем, иако сам често на многим позоришним представама, нити што сам изабрао глуму као животно опредељење. Мира и ја изузетно волимо и уживамо у уметности као смислу живота. То је наш обострани осећај према узвишеном и достојанственом, и свему што припада естетици и укусу.

Који су Вам најбитнији тренуци у животу?

Један од важнијих тренутака у мом животу је када смо Мира, син и ја одлучили да оснујемо породичну продуцентску кућу, са концептом да се бавимо темама које су живе, актуелне и узбудљиве. Тако је дошло и до моје прве режије, до „Небеске удице”. Тај филм направљен је када је мој син Гага био тешко болестан, и када смо сви у кући настојали да створимо услове за његово оздрављење. То је био више инат и пркос, јер сам био бесан због бомби НАТО-а, које су биле узрок његове поновне болести и стреса. По сваку цену сам желео да направим филмску причу која говори о свима нама, о драматичним тренуцима односа осионог Запада према нама и немоћне политике наше земље. Тај филм отворио је Берлински фестивал 2000. године, на којем сам буквално доживео овације. Тада ми је Анджеј Вајда, као председник жирија, рекао: „Алал ти вера, ово је најчасније дело које се појавило у Берлину”. На жалост, због мог филма немачки министар културе сменио је дугогодишњег директора и селектора фестивала Мориса де Хаделна!

Бавите се и продукцијом и режијом, али за Ваше Нишлије увек сте били и остали глумац.

Ниш је град који поштује моју каријеру од прве године када сам добио и Гран при за улогу Новака у филму „Битка на Неретви”.

Да ли постоји рецепт за успех и дуговечност?

Не знам. Себе сам стављао у дате околности, прилагођавао се лику који играм, тражио у њему оно што ја носим особено у себи, и из себе извлачио нешто што се не може открити на први поглед. И успевао сам у томе. Никада нисам ишао ка баналности, увек сам тежио искрености као смислу стваралаштва, верујући да је искреност предуслов сваке уметности. Оно што сам увек у животу и каријери пружао, сада тражим од младих глумаца. Никада не организујем пробна снимања и не мрцварим глумце. Идем на кратке разговоре, психо-тестове, откривање њихових могућности – и никада се нисам преварио.

За Вас се тврди да увек прво смислите шта ћете, па онда урадите.

У мојој глумачкој каријери никада нисам лутао, увек сам знао шта ме чека. Имао сам привилегију у односу на остале да будем позиван и из Загреба, и из Сарајева, и из Љубљане… Сада, у новим временима, када улазим са продукцијом и режијом, то је мало другачије. Велика мука. Али, настављам онако како сам увек до сада радио, уз поштовање реда и процедуре. Захваљујући вероватно тој мојој упорности, али и ауторитету, успевали смо много Мира и ја да представимо своја дела на прави начин. Долазили до филмова који представљају мој став о уметности и животу.

Многи оцењују да је филм „Мирис кише на Балкану” велики подвиг.

Сви ме питају како сам нашао роман… Нисам ја нашао роман, роман је нашао мене. У време када се последице претходних збивања овде још виде, када и даље има разорених породица, серија и филм окупљају целу породицу крај екрана. То је оно што нам је недостајало. То је чин помирења на овом подручју. За мене је пријатно изненађење да је Хрватска национална ТВ узела серију и приказује је у ударном термину. То је, а то се мора само тако схватити, светковина за све нас. Нажалост, београдска штампа никада није о томе ништа написала. Није нигде забележено да су грађани Србије срећни због тога што је ХРТ узео и приказује нашу серију. Зашто? Нас двоје, Мира и ја, мирно шетамо Загребом, Дубровником, Сарајевом, људи нас препознају, одају почаст, поздрављају. Знају нас, памте у целој бившој земљи. Сви нас поштују. А ми волимо цео свет, немамо мрље на савести... Оставили смо дубок траг и у стваралаштву и сусретима са људима.