Од слетања на аеродром „Никола Тесла” па до уласка у хотел у центру Београда, Арон Бетски није престајао да разговара са таксистом који га је возио. Кроз смех каже да су причали на енглеском и успели, уз ситне потешкоће, да се споразумеју. Нашег госта, познатог архитекту, критичара, професора и писца, актуелног директора Музеја у Синсинатију, бившег првог човека Холандског архитектонског института и некадашњег кустоса Бијенала у Венецији, интересовало је све. Таксисту је, малтене, саслушавао: где се налазе Сава и Дунав, код ког места оне улазе у град, какав је састав тла, каква је инфраструктура, у ком је стању наша економија... Јер, једино ако човек покуша да се обавестите о свему што би могло да утиче на једну урбану средину, он може да је разуме, објашњава Бетски, који је био један од предавача на управо завршеним „Београдским данима Ориса”, организованим у сарадњи истоименог часописа за архитектуру и културу, фирме „Архитекст” и београдског Миксера. Иако ово није први пут да се наш саговорник интересује за Србију, први пут код нас долази, доносећи нове идеје.

Од пре шест месеци, када сте у чланку под називом „Архитектура клацкалице” велику пажњу посветили учешћу Србије на прошлогодишњем Бијеналу архитектуре у Венецији, налазите се у фокусу домаће јавности. На шта нам овога пута скрећете пажњу?

У последње време често говорим да би требало да престанемо да се бринемо да ли ће оно што градимо бити савршено модерно, већ би требало да би се фокусирамо на поновно промишљање и прилагођено коришћење онога што већ имамо. То је нешто што се дешава у уметности и дизајну већ извесно време, из чега би архитекте могле понешто да науче.

Реч је о некој врсти рециклаже?

Рецимо, али на пољу идеја. Задржао бих се првенствено на промишљању, реконцептуализацији. Није тешко „рециклирати” материјале али је тешко „рециклирати” идеје. Односно, доћи до закључка да још увек постоје делови утопије који могу да се спасу. Примењено на Београд, не би требало аутоматски да значи да је све што је старо или урађено за време бившег режима лоше и неупотребљиво. Све се може преокренути, битна је перспектива посматрања. Читав тај процес о којем говорим почео је у Холандији још раних деведесетих година прошлог века и та је земља добар пример промишљене архитектуре. Конкретније – обратите пажњу на дела Вилeма Јан Нoјтелингса, који је такође учествовао на манифестацији чији сам гост био.

Сасвим у сагласју са актуелном потребом очувања животне средине, која се посебно огледа у зеленој архитектури...

Зелена архитектура јесте један од аспеката процеса поновног промишљања. И ту спољна форма престаје да буде примарна. Јер, то што нешто добро изгледа не значи да је функционално, а још мање корисно и „пажљиво” према природи и њеним ресурсима. Постоји много лоше архитектуре која наоко добро изгледа, и много лоше архитектуре која само покушава да буде функционална. Ни једна ни друга ме не занимају штавише, сматрам да би њихове ауторе требало затворити пре него што таквим радом почине још више урбаних злочина.

Важите за веома радозналог човека којег интересују естетика, психологија, људска сексуалност. Где се и како ове области преклапају са архитектуром?

Можда је најзанимљивије да објасним везу сексуалности и архитектуре. Јер, о томе сам писао више књига, најпознатији наслов је „Геј простор – архитектура и жеља за истим полом”. Када сам почео да предајем студентима бавио сам се унутрашњом декорацијом. И дошао сам до закључка да су студенти дизајна ентеријера углавном жене. Неколицина мушкараца били су хомосексуалне оријентације. Почео сам да истражује ту тему и дошао сам до закључка да су овај свет, за који кажемо да је мушки, споља, архитектонски заиста осмислили углавном мушкарци, по принципу „највећа ерекција побеђује”, док су жене морале да пронађу своје место унутар њега. Као и жене и мушкарци хомосексуалне оријентације. И нашли су га у архитектури ентеријера. Односно,  у ономе што простор чини смисленим, угодним, сензуалним. А то јесте јесте унутрашњост, њен дух и оно што нам он говори.

Шта је то ново што Вас фасцинира?

Фасциниран сам Источном Европом. Начином градње, постојањем снажне шеме по којој су се стварали градови. А настајали су и расли специфично. Што опет има везе са географијом, културом, политиком. Можда би серија компаративних мапа Београда, Загреба, Љубљане, Прага, Будимпеште, Братиславе, Варшаве и Кракова, уз морфолошку анализу свеколиких промена, била најпогоднија. То је један је од оних пројеката о којима се сања. Мислим да га досањам у будућности.

Већ скоро пет година више сте менаџер, а мање архитекта и писац. Сећате ли се када сте последњи пут нешто пројектовали?

Ако се изузме уређење сопствене куће не, не сећам се. Давно је до било, јако давно. Углавном се као директор бавим функционисањем сложене институције као што је музеј. Највише набављањем средстава, донација. Јер, у Америци се установе културе не финансирају из буџета, због чега покушавам да анимирам људе од репутације, спонзоре, организујем разна дешавања. Чак и свадбе у просторијама музеја. Све то, поред новчаног, има и други ефекат – привлачи људе да вас посете. И то је добро.

Налазите ли, поред свега тога, времена и за омиљени спорт – вожњу бициклом?

Бицикл сам заволео живећи у Холандији. Раније сам га возио свакодневно, али данас не толико често, махом јер је Синсинати пун узбрдица! Шалу на страну, бицикл је моја мера ствари. Пешачење је преспоро, а вожња колима пребрза. Једино сте возећи бицикл у стању да смислено перцепујете околину, о њој размишљате, жонглирате идејама и истовремено пуните и празните батерије.

Милица Димитријевић