Последње године заједничког живота Жозе Сарамаго и његова велика љубав Пилар дел Рио провели су својом вољом под будним оком камере. Привилегију да проживи део свог живота у интимном друштву са јединим нобеловцем за књижевност на португалском језику, и његовом супругом добио је млади португалски уметник, редитељ Мигел Гонсалвеш Мендеш (34). Из овог необичног експеримента произишао је јединствени дугометражни документарац „Жозе и Пилар”. Попут ријалитија, протагонисти, књижевник и његова супруга, заправо не глуме, већ живе, често заборављајући да су снимани. Сушта супротност баналним ријалити програмима, ова истинита љубавна прича, има снагу најбољег играног филма, док истовремено задивљује као непроцењив документ. Како је у свему томе успео, упитали смо Мигела Гонсалвеша Мендеша, који данас стиже у Београд да присуствује пројекцији свог филма на фестивалу европског дугометражног документарног филма „Седам величанствених” (од 25. до 29. јануара).

Какав пар су за вас Жозе и Пилар, како је то бити у друштву великог писца и његове животне љубави четири године?

Њихов живот пружио ми је апсолутну инспирацију. То су две личности које никад не одустају од покушаја да промене свет. Изнад свега инспирисала ме је њихова љубав, огромно међусобно поштовање, подршка и пажња.

Кад гледаоци излазе са пројекције, најчешће коментаришу како би волели да доживе љубав какву су видели у филму?

То сам управо и ја желео да покажем. И то сам бивајући са њима свакодневно и у разним ситуацијама, научио од њих. На крају, имамо само један живот на земљи, тога су свесни чак и верници. Неморално је према животу да га упропастиш кукајући како ништа не ваља, како је све урушено. Жозе и Пилар никад не одустају од труда да свет учине бољим.

О нобеловцу и његовој литератури доста се зна, али на који начин је Пилар радила на бољем свету?

Она има своје циљеве, вредно ради. Уз преводе Сарамага на шпански које је клесала упоредо са његовим стваралачким процесом на португалском, она не одустаје од борбе за права жена. Осим што преводи, Пилар је одлична и врло ангажована шпанска новинарка.

Једном Сарамаго у вашем филму каже како он смишља романе, а она живот…?

Он има идеја за литературу, а она за живот, и „не знам која је од ове две ствари важнија” додаје Сарамаго. Она је врло практична и животна. Жозе је прави Португалац, миран и меланхоличан. Она је као снага природе. Па Жозе чак каже како би умро много старији, да је живот окончао пре него што је срео Пилар.

Овако, умро је млад у 87. години?

Пилар му је донела нови живот. Венчали су се 1988, а Жозе је умро 2010. године. До последњег тренутка живео је пун овоземаљски и уметнички живот. Стварајући до краја.

Шта ради Пилар сада без Жозеа?

Она је председница Фондације Сарамаго у Португалији. Као Шпањолка добила је и португалско држављанство. По Сарамаговој жељи она је добила задатак да продужи његово трајање.

Ви сте њихов добар пријатељ?

Наравно, провели смо заједно четири године. Толико је било потребно да се филм о њиховом животу сними. Постали смо јако блиски. Јер када се прави такав портрет, везе морају да буду засноване на великом узајамном поверењу. На неки начин, ја сам био њихов усвојени син.

Мора да сте сазрели радећи овај документарни запис, не само као уметник него и као личност. Имали сте привилегију да проведете део свог живота са тако значајним уметницима и да уроните у њихову интимну свакодневицу?

Овај филм је променио мој живот заувек. После њега, нисам више десперадос. Ако схватимо да свако од нас мора да промени свој микросвет, биће могуће и велике промене набоље. Нико то не може да уради уместо мене, и нема никаквог смисла да се жалим на друге.

Много се говорило и о Сарамаговом комунизму, он је био члан комунистичке партије Португалије, да ли је то утицало на оповргавање његовог уметничког дела?

Он је знао да његова идеја комунизма никада није спроведена у живот. Али на неки начин данас, када живимо у дивљем капитализму, који нас све вуче на дно, све је више људи који верују да је једини излаз за човечанство у већој солидарности и праведнијем систему у којој сваки човек има једнаку шансу.

Да ли сте и ви комуниста, или припадате глобалном покрету незадовољника (жао ми је што ова реч на неки начин означава безнађе), који се бори да на нов начин промени свет?

Нисам комуниста, никад нисам ни био, али припадам покрету незадовољника. Уверен сам да не можемо да дозволимо да читава друштва буду везана у обручу апстрактног капитала. Свет је полудео ако једна рејтинг агенција може да каже да је Исланд на пример деградиран на ниво смећа. Као да су људи неважни, као да постоје само компаније и процена о њиховој финансијској снази важи више, него што вреди човек или читава нација.

Али Светски економски форум у Давосу издао је документ који баш упозорава на колективну депресију услед недостатка перспективе?

Онда Меркелова и Саркози треба да иду у Давос да то чују. Јер Европа је у драматичној ситуацији . Оно што предлаже дуо „Меркози”, није Европа какву хоћемо ми Европљани.

Да ли и ви мислите, као што ми је недавно рекао један шпански књижевник да је Европа какву хоће Меркелова и Саркози , само један велики супермаркет?

Не ја мислим да је та Европа – ништа. Они сахрањују Европу.

Па ваљда у вашем уметничком свету постоје неке нове идеје око тога како Европу вратити Европи?

Нисам сигуран да је то уопште могуће. Све се дешава у једној великој лажи. Немачка на пример каже, за своју интерну изборну употребу, како постоје народи у Европи који су лењи и који мрзе да раде. А сви знамо да је наша продуктивност и производња у ствари уништена европским нормативима: пољопривреда, риболов, то су гране које су нестале у Шпанији, Португалији, Грчкој…Јер је Немачку интересовало да извози своје продукте.

Па како ће онда Португалија?

Ја нисам власт, нисам политичар. Али мислим да путеви Португалије не треба да воде само ка Европи. Због својих историјских веза Португалија треба да се окрене Мозамбику, Бразилу, Анголи. Са њима нас веже исти језик, слични погледи на свет, сродна нам је и филозофија живота…

Зорана Шуваковић