Сутрашњи концерт Филхармоније миланске Скале, под диригентском палицом Данијела Хардинга, представља прави музички догађај за Београд. Овај млади Енглез већ десетак година слови као један од водећих диригената Скале. А у том репрезентативном оркестру је, још од његових почетака, и један „наш човек” – Зоран Вучковић, виолиста.

Када је, пре више од тридесет година, Вучковић одлучио да напусти Симфонијски оркестар РТС и са завршеном музичком академијом окуша се у соло певању у Италији, није ни слутио каква га каријера чека, да ће бити један од оснивача Скалине филхармоније (Filarmonica della Scala), а по идеји Клаудија Абада, диригента светског реномеа. Вучковић је дошао на Конзерваторијум у Милану да школује глас, али да би то постигао морао је и да ради. Тако је у камерном оркестру „Анђелико” био прва виола, а имао је и солистичке наступе.

Током лета свирао је прву виолу и у оркестру Арена ди Верона. Звали су га и да буде члан Циришке опере, после и Париске опере, али Зоран се одлучио за миланску Скалу. Она до тада није имала сталну филхармонију и он је био један од њених стубова.

Какво је искуство радити са Данијелом Хардингом?

– Ми из оркестра јако волимо да радимо са њим. Он своју причу, коју замисли око неког дела или аутора, апсолутно музички закључује, његово дириговање огледало је идеје коју носи у себи овај врсни техничар. Изузетно га ценимо, а у Скали – диригент је све!

Како је изгледао Ваш уметнички пут?

– У Нишу сам завршио музичку школу у класи Драгана Јовановића, коме много дугујем. Тада је виолиста било мало и професор је сматрао да ћу, с обзиром да свирам добро, више учинити са виолом него са виолином, јер виолиниста има много више. И... открио сам да је виола најлепши инструмент на свету. Привилегија је свирати озбиљну музику, а поготово у Скали. Свирајући виолу, учествовао сам у извођењу великог броја оперских и симфонијских дела, од Вивалдија, преко

Моцарта, Вагнера, Вердија, Штрауса, до Шенберга и Вебера, и радио са најпознатијим светским диригентима и солистима. Музика ми је дала много више од извођења, указивала ми на моју сопствену личност, открила ми се у целокупном бићу. Напајао сам се њеним елементима када их препознате у човеку, обликовао их у скулптуре или претакао у речи поезије. Објавио сам књигу поезије „С оне стране стиха”, док се моје скулптуре, последњих десет година, уручују као награда за најбољег и најуспешнијег музичара у Италији, коју додељује породица Рањери из Бреше.

Шта значи свирати у Скали?

– То значи бити у друштву пробраних музичара, свирати са најбољим диригентима на свету, као што су Леонард Бернштајн, Рикардо Мути, Лорин Мазел, Клаудио Абадо, Жорж Претр и многи други, пратити најславније солисте – Доминга, Карераса, Паваротија, Мирелу Френи, Монсерат Кабаље... Скала – то значи једно вече свирати са Домингом, друге вечери диригује Абадо, следеће велики Мазел, затим Баренбојм, па Мути диригује Моцарта… Скала је нешто што подразумева напетост догађања, из вечери у вече тамо се дешавају чуда. Велику срећу у мом животу представља и то што у Скалу долазе прави људи, од самих музичара до страсних и високообразованих слушалаца, свет који препознаје како се изводи Моцарт или Верди. Захваљујући Филхармонији, заиста знате како звучи Верди и да је Вагнер у нашем извођењу, скромно речено, прави Вагнер. Улази се толико дубоко у стил да музички живот једне епохе постаје жив. Време се одсликава у композицији коју изводимо.

Како функционише Скала?

– Скала се стално мења, отвара се за оно што је најбоље, сада су дошли неки нови млади диригенти, као што су Данијел Хардинг или Густаво Дудамел. Долазе млади солисти, Скала истражује... У Скали су сви музичари једнаки. Не постоји једно место које припада једном музичару, ми стално кружимо, нема зависти, нема престижа, сви смо исти, нације нису важне, има нас из свих делова света. Првих неколико година нисам могао да се опустим због лепоте амбијента, десетак година био сам толико ганут том лепотом да сам плакао док сам свирао, и данас сам ганут тиме што сам на извору саме истине уметности.

Душица Милановић

-----------------------------------------------------------

Млади Хардинг и Хекерова

Сезона музике у „Сава центру” почела је са Њујоршком филхармонијом а сутра ће се завршити концертом Филхармоније миланске Скале, што је уједно и крај 8.Чело феста. Зато се као солиста, први пут пред Београђанима, представља Мари-Елизабет Хекер, за коју кажу да јој је каријера у великом успону након тријумфа на конкурсу М. Растропович у Паризу (2005).

Ево о њој и једног новинског цитата: „Хекер свира као анђео... Лепоту њеног тона додатно појачава изузетна елеганција и размахнути лиризам. У њеном наступу нема никаквог лукавства које би завело публику; реч је о музикалности и чистом таленту” (Ел паис, Шпанија). Занимљивост је да је млада виолончелисткиња рођена у немачком граду Цвикау, баш као и Роберт Шуман, чији ће Концерт за виолончело и оркестар у а молу, оп. 129 извести са музичарима из Скале.

А сутра су још на програму: Ђ. Росини – увертира из опере „Виљем Тел”; Г. Форе – Елегија за виолончело и оркестар, оп. 24; А. Дворжак Симфонија бр. 9, Из новог света.

Рецимо и да се, пре две године, у истој овој дворани београдској публици представио маестро Данијел Хардинг, тада диригујући изванредним Ројал концертгебау оркестром из Амстердама. Они су били главне звезде 41. Бемуса.

И још један за публику важан податак: цене карата за сутрашњи концерт су 1200, 1600, 2000 и 2400 динара.

К. Р.