За Драгану дел Монако Египат није само земља пирамида. Још и више је земља Вердијеве „Аиде”. Због ње, баш сад за Божић, трећи пут лети за Каиро. На пут креће и „партнер” са којим досад никад није на сцени певала – Павле Марио дел Монако. Њен шеснаестогодишњи син, славног имена, у Каиру ће први пут изаћи пред публику. Исто као некад давно „Аида”, 1871. поводом отварања Суецког канала. И опет је то Верди: дует мајке и сина из „Трубадура”, који је само једна од нумера у програму Драганиног солистичког концерта у Малој сали тамошње оперске куће. А у Великој сали она ће три пута бити принцеза Амнерис, у „Аиди”.

Дует са Павлом, „гостом” на концерту, ексклузиван је деби момка који соло певање учи у школи „Вучковић”, спрема се за породично оперско занимање и у добу је кад се гласно сања и (о)лако изговори: „Бићу најбољи тенор на свету”.

Шта на то каже мајка? Значи ли то бити славан као деда чије име носи? – упитали смо.

Не зна се то још... Нека буде свој. И то би засад било довољно – добијамо одговор, и смешак очекивани.

О треми Павла пред први наступ, па још и мајка на подијуму..., рекла нам је:

– Он трему нема, мада сам ја често и строга и захтевна. Према себи, такође. Без бескрајних проба нема, по мени, ни добре представе. Иначе, мислим да ми имамо један јако добар однос. По кући стално певамо! На тој сцени стари смо партнери.

Драгана дел Монако није само из света песме, њој и прича лако (по)тече. Њене речи живих боја просто лете и уверљиво нам дочаравају престоницу Египта. Посебно Оперу у граду који, неке статистике кажу, има 26 милиона становника. После свих тих њених дескрипција, опсервација, готово да поверујете како сте све то видели својим очима.

– Много је тога у Каиру монументално, грандиозно – прича Драгана. – Таква је и Опера са великим куполама, водоскоцима, мега сценографијама, са мноштвом играча на позорници, ансамблом у коме су и четири наше балерине. То је прави спектакл, јер је директор Опере и сам био балетски играч. У публици је и много туриста, а некима је посебан „плезир” да баш ту гледају „Аиду”, у земљи из те оперске приче и у којој је одржана светска премијера. У њиховом оркестру можете да видите и забрађене музичарке. И прво што помислите: Како ли ће те жене свирати Вердија...? А после се само изнова уверите како музика нема границе, да припада свима, без обзира на веру, на одело, на... Ова „Аида” је и под покровитељством прве даме Египта – госпође Мубарак. Тај податак само потврђује какав се значај тамо даје оваквом оперском пројекту.

Из ове египатске приче враћамо се „кући” и једном другачијем пројекту – „Србија у Србији”, у коме је запажено место имала, а имаће га и у новој години, Драгана дел Монако. Недавно смо били у минибусу који нас је возио на њен концерт у Ужицу, и то... посебан. Пре тога, из истог разлога, путовала је у Врање и Краљево. Разлог се зове: Антологија српске соло песме. У ужичком Народном позоришту извела је и песме присутних аутора Дејана Деспића и Рајка Максимовића, а њих је публици представила Ивана Тришић, председница Удружења композитора Србије.

Соло песме, из антологије у пет свезака, стижу минибусом у градове Србије а у том путујућем музичком „позоришту” су и певачице Катарина Јовановић и Анета Илић. Само што свака путује у свом правцу – и граду, већ према распореду договореном у Министарству културе. И сад нешто више лично и мање познато: овој мисији, чији је циљ да се скине прашина са једног помало заборављеног музичког блага, искрено се обрадовала „поетеса” у примадони.

Можда на први поглед не остављам такав утисак, али ја сам по природи романтик, што се види и по мом избору соло песама. Будући да и сама тајно пишем и да сам кћи професорке књижевности, ја сам буквално одрастала са оваквим песмама. Многе љубавне знам напамет и понекад изненадим људе својим казивањем стихова. Кад имате вишак емоција имате и жељу да их са неким поделите. Нама певачима мало је лакше, публици можемо прећутно поручити: Ово ја волим и чујте како је то лепо... – рече на крају.

Прави крај ове приче, у два чина, ипак није ту него тамо на почетку – у Каиру. Не смемо заборавити „Кармен”, коју ће тамо радити у марту.

Мухарем Шеховић

----------------------------------------------------------

„То не дам никоме!”

Ретки знају или памте да је будућа оперска првакиња, када јој је било 18 година, добила међународну награду за поезију писану на италијанском. Конкурс се звао „Млади познају Европу”, а покренули су га Би-Би-Си, немачки ЗДФ и РАИ 1. Још је постојала она велика Југославија и једина награђена из те земље била је Драгана Југовић. Осим певања (ФМУ), она је, вична перу, уписала и студије журналистике (ФПН).

Сваког дана напише понешто у свој дневник, уз кафу. Претежно поетски. Неки је наговарају да то и објави. Можда, једном... Али, данас никако. „То не дам никоме!”, каже тоном некога ко брани ову последњу оазу своје интимности.