„Била је прва призната и школована српска сликарка, врхунски портретиста и мајстор мртве природе, у шта се свако може уверити када погледа слике на изложби, отвореној недавно, у згради Народне банке Србије, у Немањиној 17, у Београду”, речи су Петра Петровића, кустоса Народног музеја у Београду, којима описује стваралаштво Катарине Ивановић, прве жене академика на овим просторима. Жене коју су многи називали „националном хероином” иако је већи део живота провела у Мађарској, жене која је у српском сликарству, посебно у епохи бидермајера, оставила снажан утицај.

Укупно 18 слика из збирке Народног музеја у Београду, Мађарског народног музеја, Будимске епархије и Галерије Матице српске, од чега и три ремек-дела – „Италијански виноградар”, „Аутопортрет” и „Портрет цара Фердинанда Петог хабзбуршког” – није случајно изложено у овом простору. Повод је двострук а крајњи резултат јединствен – оваква обједињена изложба дела Катарине Ивановић до сада никада није виђена.

– Са једне стране, Народна банка Србије желела је да промени своју досадашњу праксу обележавања јубилеја, па је одлучила да, поводом 125 година рада ове институције, приреди мању али специфичну изложбу дела прве српске сликарке. Поред тога, филм о Катарини Ивановић, који је прошле године снимила српска редакција Мађарске телевизије из Будимпеште, све нас је инспирисао да се прихватимо овог подухвата. Нека од дела наша јавност никада није видела, нека су недавно рестаурирана а нека, попут портрета Екатерине Догали, тек ће бити рестаурирана после завршетка изложбе, у Атељеу за конзервацију Народног музеја – каже Петровић, истичући да је Народни музеј посебно поносан на то што је сама уметница завештала своја најзначајнија дела и новац за њихово одржавање управо нашој националној музејској институцији.

Катарина Ивановић (1817–1882) рођена је у Мађарској, у Веспрему, у добростојећој трговачкој породици. Детињство и рану младост провела је у Стоном Београду (Секешфехервару), убрзо показујући таленат за сликарство. После похађања школе чешког сликара Јозефа Пешкија у Пешти уписује се на Ликовну академију у Бечу, на Одељење за девојке, где учи и ствара, путујући истовремено у Италију, Француску и Холандију. Након завршеног школовања, а после неочекивано хладног пријема својих сународника у Београду, 1846. године одлази у Загреб где се кратко задржава, вративши се 1848. у Стони Београд, где остаје да живи и слика, у релативној усамљености, до смрти.

Њен уметнички израз превасходно се огледа у академском класицизму, портретима и мртвој природи. Међутим, пријатељство са ученим круговима српске дијаспоре у Бечу утицало је на посебан начин на њена интересовања – почела је интензивно да учи српски језик – и усмеравало њена уметничка стремљења – родило се занимање за сликање великих националних тема. Свесно или не, Катарина Ивановић на тај начин подгрејала је потоњу жељу нације да своја уметничка стремљења стави у службу уобличавања српског националног идентитета.

Како њен дотадашњи рад није задовољавао поменуте тежње, она почиње, потпуно неуобичајено за жене тога периода, да слика представе са националном тематиком.

Међутим, ни Србија ни њена престоница а ни њихови елитни кругови нису прихватили Катарину Ивановић као свог пуноправног члана, не препознајући на прави начин њену ангажованост и патриотски избор тема.

Штавише, после вести о сликаркином одласку у Загреб, у српској штампи наступио је дуги период упорног ћутања када је реч о њој и њеном стваралаштву.

Како у својој књизи „Катарина Ивановић” пише Мирослав Тимотијевић, поновно интересовање за уметнички рад ове изузетне жене почело је седамдесетих година 19. века, када је Српско учено друштво (данас САНУ) почело да показује све више интересовања за своје старине у Угарској и њихово смештање у домаће музеје. Тада је Катарини и предложено да се њен сликарски опус смести у музеј у Београду и уведе у корпус националног ликовног наслеђа.

На вест да је постала прва жена у нашој историји која је удостојена почасти чланства у друштву српских академика, Ивановићева је и званично пристала на поменуту идеју, што је потврђено и њеним тестаментом.

Избор слика које је тада послала у Србију (од опуса од укупно 48 дела сачувано је 38 док је десет изгубљено и познато само посредно) прилично је сликовит, јер је не представља као никад признатог, национално свесног уметника, у чему је у младости требало да почива њена слава, већ као уметника који превазилази уске оквире етничког идентитета, стварајући на универзалним, свевременским основама. Овај потез, тумаче многи, симболично говори о њеној последњој жељи – да је у Србији упамте као признату уметницу а не као националну хероину.

Тежње Катарине Ивановић за блиском везом са Србијом испуњене су потпуно после њене смрти. Иако је преминула изван граница наше земље, данас почива у Београду. На предлог Друштва пријатеља Народног музеја, њени посмртни остаци пренети су 1967. године на престоничко Ново гробље а сећање на њу обновила је изложба коју би свакако требало да посетите.

Милица Димитријевић