Дизајнер Пол Бакли је све само не уобичајени арт директор. У издавачку кућу „Penguin Books USA”, огранак компаније „Penguin Group”, једног од светских гиганата на пољу издаваштва, дошао је случајно, пре 21 годину, јер му је очајнички био потребан новац за станарину, пошто се у Америку вратио после вишемесечног ленчарења по Белизеу и Гватемали. И ту је остао до данас. И постао „главнокомандујући креативац”. Првог радног дана упознао је Ингсу Лиу, такође дизајнерку. Са њом живи и дан-данас. У браку. А своју љубав према рептилима, која датира из детињства, озваничио је „усвајајући” несвакидашње кућне љубимце – патуљасте питоне. У Београду је одржао предавање у оквиру четвородневне конференције „Дизајнер или универзални војник – историјске битке”, која је синоћ отворена у Културном центру Београда, уз бројне радионице, госте из иностранства и изложбе: „Penguin 75 – дизајнери, аутори и коментари”, „Уметност и дизајн В. В. Нортона”, „Инфлација радикалних фраза наспрам мањка радикалних акција”.

Које су то смернице данас актуелне када је дизајн у питању, а чије референце се могу пронаћи у његовом историјском развоју?

Не бих издвајао конкретна имена, датуме, моменте. Кључно је да вас прошлост једнако учи послу као и садашњост. Једнако учите да развијате имагинацију посматрајући ствари које до сада нисте видели а настале су у прошлости и ствари које такође до сада нисте видели а настају тренутно. Суштина је у вашој реинтерпретацији, вашем тумачењу и читању. У самосвојности.

Из Ваше „радионице” годишње изађе око 600 насловних страна књига, које су симбиоза илустрације, дизајна и типографије...

У захтевном подухвату стварања једне насловнице поред људи чије сте професије поменули учествују и истраживачи али и сами писци. Крајњи производ је продукт рада неколико уметника, различитих сензибилитета и интересовања али са истим циљем – да осмисле маштовиту насловну страну која ће се издвојити од мора других на тржишту. Јер, не заборавите, човек уђе у књижару и прво реагује оком, осматра полице са књигама. И, уколико тачно не зна који наслов или којег аутора тражи, креће инстинктивно према књизи чију је насловну страну уочио. Тај визуелни моменат је веома важан. И то књигу сврстава у групу „лепих објеката”, иако она по својој природи има другачији карактер.

Како међу бројним предлозима, а увек их је неколико, одлучујете која ће насловница бити одабрана?

Иако сам извршни креативни директор, никада не одлучујем сам која насловница иде у штампу. То не желим. Одлучујемо демократски. Мада, то је и опасно, јер демократија је понекад убица доброг дизајна. Уколико свима морам да угодим једним идејним решењем онда то решење често више нема свој глас, свој идентитет. Али, ту на сцену ступа упечатљивост. Увек се надам да ће једна идеја бити довољно упадљива да би се издвојила као добро решење, решење које ће сви одмах приметити.

Што значи да је Ваш познати пројекат, књига „Penguin 75”, издата прошле године поводом прославе седам и по деценија постојања Вашег послодавца, настала управо према моделу о којем причате – у њој је одабрано 75 насловних страна које истовремено коментаришу дизајнери који су их осмислили и аутори који су књиге писали?

Да. И та књига скуп је управо оних решења о којима сам говорио малопре, оних довољно упадљивих да би их већина прихватила. Порeд њих постоји бар неколико стотина насловница које су производ унифицирајуће демократије па их, стога, у том избору нема. Занимљиво је, иначе, са ове дистанце прочитати какве су коментаре давали дизајнери а какве писци.

Радите ли тренутно нешто ново а једнако инспиративно?

Не, још увек уживам у овоме што сам урадио, чији смо део изложили за вашу публику. Искрено, за било какав рад мимо посла креативног директора немам ни времена ни снаге. И ја и моја супруга, која ради код другог издавача, обично радни дан завршавамо јако касно, око 10 сати увече. И, мада мени лично најбоље идеје падају на памет ноћу, док је тишина, у то време обично желимо једино да се посветимо једно другом и нашим љубимцима.

Имате пса или мачку?

Имам патуљасте питоне. Који су заправо као пси, али не они велики као ротвајлери, већ мали као чиваве. Узгајам их и они имају своју собу. Занимљиво је да су, заправо, веома плашљиви. Више се плаше нас него ми њих. И кад се уплаше, склупчају се у лопту, јер су веома питоми. И специфични. На тај начин једну од својих дечачких љубави, поред интересовања за научну фантастику, преточио сам у реалност.

Милица Димитријевић