„Бродски дијалог” назив је изложбе цртежа, слика и скулптура којом се Никола Коља Милуновић, београдски вајар, представио током месец и по дана, од 29. маја до 20. јула, у градском „Музеју мора” у Трсту. Наш уметник је у Италији излагао захваљујући тршћанском Секретаријату за културу који је промовисао његову изложбу у организацији са Српском црквеном општином и Удружењем за српску културу Понтес-Мостови у Трсту.

На вајарској сцени Милуновић је присутан више од четири деценије и у том периоду се, у континуитету, бавио цртежом и сликањем, а учествовао је у реализацији значајних јавних споменика.

О томе како је дошло до тога да излаже у Трсту и шта је публика у Италији могла да види, Милуновић у разговору за „Политику” каже:

– Никад до сада нисам био у прилици да излажем уз већ постојећу поставку неког музеја. А, ето, догодило се то сада у „Музеју мора” у Трсту. Између макета бродова и других експоната који говоре о историјату бродова у Италији, поставио сам више од 30 својих цртежа и слика и осам скулптура. Зато се моја изложба и зове „Бродски дијалог”. Публика је имала прилику да види моја дела која су настајала од седамдесетих година до данас. А постоји могућност да у наредном периоду излажем и у Венецији.

Коља Милуновић наглашава да су две Данице помогле око његовог представљања у Италији.

– Прва, Даница Маџгаљ, која већ дуже живи и ради у Трсту, видела је моја дела у Београду и инсистирала да изложбу направимо у Трсту. А друга, Даница, Крстић, написала је текст за каталог. Све се одвијало у тешким условима. Средства за каталог и транспорт смо добили захваљујући приватницима, а не нашим институцијама – каже.

За уметника је брод метафора човечанства које је угрожено. О томе је Брана Димитријевић у каталогу за једну од Милуновићевих изложби писао: „Када су се половином осамдесетих појавили бродови-министарства, бродови-казамати, бродови-агресори, искусног Коље Милуновића, прекаљеног и у другим формама уметничког изражавања осим ликовног, бродови-инсекти, бродови-империје, са свим знацима корозије и трулежи, овлаш али довољно назначеним колико је то допуштао цртеж, и необично промишљен, мада привидно безбрижан потез оловком, мало ко је био склон да у тим ’орвеловским визијама’ сагледа будуће упорно истраживање.”

Посебну пажњу публике изазвао је Милуновићев рад „Ископавање брода ’Утопија’”.

– Људи у мојим делима осећају меланхоличан тон који је важан у уметности. Ту нема оптимизма, људску расу чекају тешке ствари; преведите Нострадамусове псалме па ћете видети. Занимљиво је да је у ономе што сада радим приметан пут ка духовности. У односу на уметност, мене више свет не интересује, као ни проблеми које имају Американци... Уопште ми није битно шта ће људи да кажу. Ето, нико ниједну реч није написао за изложбе које сам прошле године одржао у Галерији „Хаос” у Београду и у Галерији 73. Знате, нисам ја у данашњем тренду. Осим тога, не дрхтим над тим да будем у неком маратону, француском или америчком. Код нас постоји једна тужна ствар, а то је тапкање за трендом, духовно и мисаоно мале ликовне сцене. Кад то кажем, не мислим на уметника већ на оне који се врте око те сцене. За њих, све што није из Париза и Њујорка не уважава се. То ме забавља, и ту сам све ближи менталном стању мог оца Мила Милуновића, који је волео да се руга глупостима. А окружен сам и пријатељима, са којима свему томе у друштву могу да се наругам.

О томе шта прижељкује после више од четири деценије на уметничкој сцени и да ли још о нечему сања, Коља Милуновић каже:

– Желим да направим велики пројекат, али за то ми треба помоћ млађих колега. Волео бих да то остварим на мору, на пример, у Венецији. Тарнер, чувени енглески сликар, ту је боравио 1840. где је направио сјајне аквареле. Био је опседнут венецијанским сунцем и бојама. Желим да тај пројекат, у сваком случају, настане близу мора јер, нека места и градови имају нешто надреално у себи. Кад боравим у Прованси осећам да могу да направим шта год хоћу. А у животу треба покушати да се направи подвиг. Мора, такође, да постоји и скепса према обиљу живота. Империје су релативне, пропале су многе цивилизације. Тих осцилација човек мора да буде свестан. А, где је ту нада? У младима који долазе са фантастичном енергијом...

На питање коме је дозволио да га учи и ко га је обликовао, уметник одговара:

– Веома ми је жао што нисам још више разговарао са оцем. Али, много тога ми је рекао и Пеђа Милосављевић. Не директно, већ као по некој маргини али, за мене, сасвим довољно. И Никола Кока Јанковић ми је указивао на неке ствари. Вајар Тома Росандић, који је био ожењен мојом бабом, тетком Маре Богдановић, констатовао је да ја, једноставно, морам да будем вајар. И, тако је и било.