Из чланка „Јесењин се не може поново измислити”, објављеног у „Политици”, јасно је да су два од четири потписника књиге Јесењинове поезије, састављене искључиво од украдених српских превода, у потпуности и сами потврдили своју стручну некомпетентност и несолидност у раду: један се потписао као издавач, а сада тврди да је само извршилац штампарских услуга, а други, потписан као уредник и аутор предговора, није се бавио својим послом и, наводно, само је прихватио несувисло објашњење тобожњег преводиоца да су му преводи „слични” са постојећим ранијим српским преводима због тога што се „Јесењин не може поново измислити”. Из уредникове изјаве „Политици” сазнали смо, такође, становиште и трећег аутора књиге, потписаног као преводилац. Наиме, гђа Зобнин, ако сам добро разумео, сматра да, пошто „она не може изнова да измишља Јесењинову поезију”, има права да препише и објави под својим именом раније штампане преводе других српских преводилаца (а, уз то, она се у међувремену вратила у Русију, па је сада за разговор недоступна – и као наводни преводилац и као, изгледа, сувласница непријављене издавачке куће „Феникс”)...

Међутим, и у Русији и код нас, као и у осталом свету, одавно је познато да је превођење књижевних дела, а посебно поезије, књижевни стваралачки, дакле и законом признат ауторски рад. Преносећи уметничко дело са једног на други језик, из једне у другу културу, укљештен између обавезујућих параметара битних за остварење адекватног оригиналу уметничког утиска – преводилац, по правилу, текст оригинала мора, на различите начине, у појединостима да трансформише (задржавајући смисао и уметничку структуру оригинала). Због тога је преводилачке крађе у овој области готово немогуће сакрити.

Плагијатор, његов уредник и издавачи то, изгледа, нису знали, па су, без икаквог устезања, текстове туђих превода преписали комплетно, преписивали их са изменама Јесењиновог текста које су, ради ритма, риме и из других стручних разлога вршили покрадени преводиоци. Има примера да су они који не желе и „не могу поново да измишљају Јесењина”, у свом незнању (или обесности), преписивали без измене и строфе у којима је српски преводилац променио чак и Јесењинов редослед стихова…

Све ове поразне чињенице, уз оне које сам претходно навео у свом интервјуу вашем листу, указују да се наше друштво данас мора озбиљно борити против штеточинства, пиратерије и дилетантизма – и у новом, приватизованом српском издаваштву. Заштита интелектуалне својине, дакле, осим у проналазаштву, музици, сликарству актуелна је, ето, и у преводној књижевности.

   Миодраг Сибиновић