Документарац о Соњи Савић

Била сам срећна кад сам пронашла људе који су једнако несрећни као ја, говорила је глумица Соња Савић, о којој је Драгана Кањевац снимила документарни филм „Соња”, којим ће 30. марта почети 59. фестивал кратког метра. Као дугогодишњи ТВ новинар и публициста из области културе и медија, и филозоф по образовању, Драгана види Соњу као „чудо од детета, звезду кинематографије СФРЈ, секс симбол, урбану икону генерације осамдесетих и борца против естаблишмента”.

Док приводи крају филм чијом ће пројекцијом почети ново издање најстаријег фестивала у Србији, ауторкадодаје да је глумица „изгледала, говорила и мислила другачије од осталих, као аутентична појава у нашој култури”.

– Мој мотив није био да снимим филм о значајним људима којих нема. Мотив је била само Соња. Познавала сам је и њена смрт ме је емотивно погодила, тако да су у филму спојени лични и општи мотив. Идеја ми је била да тон филма не буде опор, већ да прича о Соњи има духа, буде луцидна. Нисам желела патетичност, нити да гајим култ о Соњи који већ постоји – истиче Драгана Кањевац, иначе ауторка документарца „Њујорк: шест сати раније” о Београђанима у Њујорку, и сећа се Соњиног духа:

– Када је пролазила Његошевом улицом, у којој је становала, пришла би столу у неком од познатих кафића и рекла: „Је ли, свила се носи, има се? Колико је сати, је л’радно време? Пије се кафица, пуше се добре цигарете?”. Њено бунтовништво, донкихотизам, изражавање става на личну штету, револуционарност и либертество су ми у глави када се она спомене. Била је строга, често сурова. Мрзила је глупост и просечност, ход упразно.

Од Драмске групе Радио Београда, преко студија на ФДУ, Соња је била предводник генерације која је донела промене у приступу глуми у Србији. Занимало ју је брисање разлике између уметности и живота, и идеја глумца као филозофа и акробате. Освојила је на пречац кинематографију СФРЈ осамдесетих, и снимила филмове по којима је данас памте и цитирају – њена Дечка из „Шећерне водице”, Уна из истоименог филма или Марта из „Ми нисмо анђели”, ушле су у српску урбану усмену књижевност.

– Акценат филма је на целовитости њене личности и карактеру, а њена глума је материјал за засебан филм. Без обзира што је Соња своју глумачку професију са великом огорчењем стављала у други план, она се озбиљно бавила глумом. Њено филмско и филозофско образовање је било бескрајно, и још као млада имала је изграђен уметнички став о глуми. Доста се бавила језиком и говором. Раде Шербеџија у филму признаје да је о филмској глуми почео да учи од ње, и користи термин „метод Соње Савић” – каже редитељка, и цитира речи Драгана Николића: „Клинци мисле да је глума када си неко други, а Соња је говорила да је глума када си свој”.

Иначе, у документарном филму „Соња” о глумици говоре: Зоран Костић Цане, Милутин Петровић, Светислав Гонцић, Јован Јовановић, Небојша Пајкић, Душан Ковачевић, Миша Радивојевић, Станко Црнобрња...

Када је грађански рат у СФРЈ зауставио њену генерацију, Соња је јавно осудила рат и лидере, и посветила се режији експерименталних филмова и мултимедијалном театру у оквиру трупе „Супернаут”.

– На пројекцијама њених ауторских филмова „Шарло те гледа”, „Супернаут”, „Суперстварност”, „Плеј” и „Чекајући Годоа” окупљала је младу публику која није знала њене реплике из „Шећерне водице”. Њена храброст и бескомпромисност у овом потклобученом друштву и равнодушном свету освајала је младе.

После 2000. Соња Савић је остварила значајне улоге у филмовима „Хлеб и млеко” и „Од гроба до гроба” словеначког редитеља Јана Цвитковича, а у исто време трајала је њена побуна против друштвених стега у демократским рукавицама, али и лична драма огорчења и изолације – преминула је 23. септембра 2008. у 47. години.

– Нисам желела да трагам за осећањем гриже савести и то нико не осећа од мојих саговорника. Али филмом провејава могућа одговорност друштва за њену судбину. Неки саговорници помињу да би све било другачије да је живела у уређеној земљи. Да наше друштво зна да негује своје највише вредности и најизврсније људе, његова перспектива би била боља.

Филм обилује и Соњиним изјавама и исповестима, уз обимну архивску грађу, попут Драганиног интервјуа са Соњом за Арт канал 1993. године, интервјуа Горана Гоцића са глумицом на Радио Сајму 2003, као и аудио снимак интервјуа Недељка Деспотовића за „Политику” поводом Соњиног јубилеја – три деценије рада.

.............

После филма – могућ серијал

За потребе филма, Драгана Кањевац је снимила много сати материјала, а ако буде финансијске подршке филм ће прерасти у серијал у којем ће, како каже ауторка, бити места и за обиље занимљивих детаља попут Соњиног сведочења о фарбању пешкира за потребе филма „Давитељ против давитеља”, фами о њеном недоласку на Пулски фестивал да прими „Златну арену”, или како је подгоричка публика поздравила Соњин прекид представе.