Краљево – Сваке године, о Преображењу, Краљево постаје стециште песника и других стваралаца. Повод је Жички духовни сабор, манифестација којом се, као ретко чиме, град на Ибру може подичити. Траје она одавно, већ јој је 19. година и нико јој не може оспорити значај за савремено српско песништво и очување духовности. Тако је и град постао важно средиште поезије, а саборска награда „Жичка хрисовуља” угледна. То је „део жичког неба”, који награђени песник одавде носи, истина, „уз празан џеп, али пуна срца”, како каже Милош Милишић, песник, председник Краљевачког књижевног клуба и један од покретача сабора.

– Тачно је, ништа у Краљеву, протекле две-три деценије, није тако процветало и укоренило се као поезија. Тренутно, нема појединачно већег а, рекао бих, и угледнијег издавача песничких књига од краљевачке библиотеке. Подсећања ради, у граду су живели или живе писци и поете који спадају међу најпоштованије: Горан Петровић, Живорад Недељковић, Дејан Алексић, Гордана Тимотијевић... Ту је и угледни књижевни часопис „Повеља”, а награда „Жичка хрисовуља” чини част сваком добитнику.

Откуд идеја за Жички духовни сабор, у почетку то није било баш овако замишљено?

– Све је кренуло у Књижевном клубу, у кругу малог броја људи. Ту идеју, која се некако у исто време код свих јавила, носили су Душан Стојић, Иван Рајовић, Верољуб Стефановић, хајде да кажем, и моја маленкост. Затим су угледу сабора нарочито допринели Владимир Шекуларац, Горан Петровић, Драган Хамовић, Драгана Типсаревић... Локална самоуправа оберучке је све то прихватила. Да то није урадила, данас не би имала чиме да се подичи. Ипак, на почетку, сабор је био прилично широко замишљен. Сам је, касније, узео меру која му одговора и „определио се” за поезију и песнике. Ми смо само слушали тај „налог” и спроводили га у дело.

Награда, свакако, углед црпи од жичког манастира, средишта српске духовности, али и од ауторитета добитника?

– Годинама учествујем у раду жирија и можда о њеном угледу најуверљивије сведочи реченица коју изговарају наши добитници, када их телефоном о томе обавестимо. Готово да су сви, као по неком прећутном договору, изговорили: „Лепшу вест нисам могао чути.” Она је, као и њено име, чиста и светла, узнесена. Одолели смо утицајима књижевних кланова и можда, по мом суду, остали „дужни” једном песнику, али и задужили српску поезију.

Да ли је могуће да се у будући добитници „Хрисовуље” могу похвалити и бар симболичном новчаном наградом?

– Лауреат „Жичке хрисовуље”, као и онај скадарлијски боем Густава Крклеца, одавде оде кући „празна џепа”, али „срца до дна пуна”. Ова награда угледна је, пре свега, због зборника о песничком делу добитника. Будући истраживач поезије лауреата, довољно је само да пронађе наш зборник и ништа му више не треба. Ко добије „Хрисовуљу” и књигу о свом опусу, добио је, занавек, и место у српској поезији – тврди Милош Милишић.

М. Дугалић