Специјално за Политику

Москва – Иако светски призната као пионир и једна од најзначајнијих протагониста перформанс уметности, Марина Абрамовић први пут сада има прилику да приближи своју уметност руској публици.

Ретроспектива под називом „Уметник је присутан” пренесена је из Њујорка (прошле године представљена у Музеју модерне уметности– МОМА) у московску „Гаражу” поштујући основни принцип приказивања опуса уметнице – комбинован је приступ уметности перформанса као догађању уживо са традиционалним историјско-уметничким приказом  радова уметнице. Руски перформери, који су учествовали у Марининим специјалним радионицама пре саме изложбе, наступају у сменама током целог трајања изложбе, као што је то био случај и у Њујорку.

Комбинација живих, нагих тела усред овакве атмосфере пријатан је отклон од очекиваног доживљаја уласка у галеријски простор. Маринин и Улајев чувени перформанс из 1977. „Импондерабилија” у коме је двоје нагих уметника стајало на вратима музеја, сада је постављен унутар галерије поред које се налази и грејалица да се перформери не прехладе.

Изложба у Москви прати хронологију присутну и на њујоршкој изложби  почевши од првих соло серија перформанса – чувених Ритам серија из седамдесетих година прошлог века. Оно што разликује поставку у Москви јесу нови принтови познатих црно-белих фотографија које плене својом величином и експресивношћу приказаних радњи. Потом се изложба наставља тако што у једној изузетно великој одаји приказује видео-записе перформанса из касних седамдесетих година са Улајем, као и Маринин рад после Улаја: двоканалну видео-инсталацију која је прерађена ове године „TheGreatWallWalk” 1988/2010. и чувену инсталацију „Балкан Барок” (1997). Изложба поред других радова из деведесетих приказује и инсталацију перформанса „House with the ocean”,направљену специјално за МОМА 2002. године.

Огроман простор Гараже, музеја чија је директорка Даша Жукова, животна партнерка Романа Абрамовича, дозволио је изложби да омогући инсталацијама уметнице да „дишу”, што није било могуће у ограниченом простору МОМА. Не би се рекло да је ово спора изложба, али могло би се рећи да је елегантна и медитативна. Многи радови, који су у другачијем контексту били пре свега крик побуне, овде имају наглашену метафизичку димензију. Иако се изложба завршава биографском одајом, величањем неисцрпне енергије уметнице, радови који су најупечатљивији, као сигнали за читање изложбе, јесу они који се односе на смртност и наш однос према њој. Ово није туробна изложба, само се чини да је шокантност замењена дубоком промишљеношћу разлога због којих уметница ствара. Тако су на портрету који је Марина Абрамовић одабрала да буде насловна фотографија исписане речи: „Дух, у било којем стању, не гори”. Ова ретроспектива, за разлику од њујоршке, није праћена са 600 сати перформанса. У Москви је овај перформанс приказан изузетно комплексном видео-инсталацијом која бележи сваког учесника перформанса „Уметник је присутан” – њих преко 1.500 који су седели преко пута Марине, као и сваким минутом Марининог присуства са друге стране.

Отварање изложбе и овај пут у Москви није подсећало на свечана отварања – уметница је желела да се обрати свима који су учествовали у стварању изложбе и појединачно захвали сваком поименце – од 40 перформера до свих људи одговорних за овај подухват. Тако да је и њен говор био једна врста перформанса.

Специјално за Москву, уметница се упушта у нови експеримент сусрета са публиком у новом контексту.

Експериментални карактер саме изложбе потцртан је премијером нове перформанс инсталације – назване „Мерење магије узајамног погледа”. Ова инсталација је настала као резултат сарадње уметнице са тимом америчких и руских научника.

Посетиоци московске Гараже се позивају да учествују у експерименту који бележи активности мозга док двоје учесника гледа нетремице једно другог у очи. За уметницу, ово је вежба која ставља нагласак на емоционалну интеракцију.

Резултати белешки мождане активности учесника, за уметницу ће бити можда један од начина да се одгонетне мистерија значаја присуства „лицем у лице” и покаже да је магију могуће забележити, а некако и поновити. Можда је то и циљ целе поновљене ретроспективе, као према таоистичком диктату – умрети а смртност избећи.

Јована Стокић