5. КУСТЕНДОРФ

Мећавник, Мокра Гора – Међународни филмски и музички фестивал на Мећавнику у Мокрој Гори, 5. Кустендорф, почеће вечерас церемонијом отварања којој ће присуствовати министар за културу Србије Предраг Марковић, домаћин фестивала Емир Кустурица, француска глумица Изабел Ипер, директор Канског фестивала Тјери Фремо, амерички независни стваралац Ејбел Ферара и култни корејски редитељ Ким Ки Дук (1960), којем је посвећен један од овогодишњих омаж-програма и приређена ретроспектива.

Овај некадашњи „лош момак” корејског филма, један од најплодоноснијих стваралаца данашњице који има обичај да снима и по два филма годишње, представиће аутобиографски документарни филм „Ариранг” са којим је победио на последњем Канском фестивалу у програму „Известан поглед” и одмах после вечерашње пројекције одржати своју мајсторску радионицу.

Студенти филма из целог света и гости фестивала суочиће се и са промењеним имиџом корејског аутора, још од средине деведесетих познатог по свом качкету. Данашњи изглед Ким Ки Дука више приличи монаху, али и за то постоји разлог. После филма „Сан”, 2008. године, овај сценариста, редитељ, продуцент, глумац и монтажер, на чак три године склонио се далеко од очију јавности у једну колибу у корејским брдима где и јесте живео правим искушеничким животом. Као последица самотништва, у 2011. години, родила су се чак два нова филма: „Ариранг” и „Амен”...

Трогодишњу самоизолацију у природи као вид самокажњавања, прилику за суочавање са самим собом и слом који сте као уметник доживели, што се све види у аутобиографском „Арирангу”, неки су у Кореји доживели као још једну вашу ексцентричност?

Такви врло добро знају шта се догодило током снимања мог претходног филма „Сан” и колико ме је сломио инцидент који је доживела моја глумица Ли На Јунг. Умало да није погинула због грешке моје техничке екипе која није довољно обезбедила вешала за сцену у којој је она требало да се обеси. То је код мене изазвало и емотивни и креативни прекид и неку ужасну грижу савести и покренуло жељу за самоћом која би ми омогућила сусрет са самим собом и терапију самоизлечења.

Корејски филмски аналитичари кажу и да је узрок вашегтрогодишњег одсуства из цивилизације и у томе што вас је напустио верни продуцент и да сте то доживели као издају?

У видео-исповести какав је „Ариранг” ја сам то и рекао. Осећам се јадно зато што је он, мој пријатељ, потписао уговор за велику продуцентску компанију јер није могао да одоли искушењу капитализма.

Сви који су гледају овај ваш филм у којем сте ви радили буквално све, суочиће се са веома необичним и оригиналним видом ваше самотерапије самоизлечења?

Филм трага за искуствима у овом мом периоду кризе. Сада сам мирнији у односу на претходне три године, усред сам самоизлечења, тако да се може рећи да сам ја лекар. Али, ја и не желим да будем савршено излечен. Снимање филма је, на неки начин, врста болести.

Је ли та болест заразна?

Свестан сам да би моји филмови могли да произведу многе пацијенте и да би, у том смислу, то могао да буде велики злочин. Верујем да би негде могло да буде људи који су се променили због мојих филмова. Имам унутрашње сукобе на ту тему.

У филму и певате, оплакујете у песми своје срце, пијете, псујете...

Певам: „Ја сам најсрећнији када снимам филмове, али ђаволи покушавају да ме спрече да их стварам”.

Западни свет вас веома воли, разуме и поштује, више је неразумевања у вашој Кореји? Зашто?

Нисам занимљив корејској филмској индустрији која производи огроман број филмова о смрти, сецкањима секирама и крвавим убиствима, док се ја бавим за њих досадним егзистенцијалистичким питањима живота и не подвлачим јасну разлику између живота и уметности. Мене су у Кореји наградили за освајање награда на иностраним фестивалима. Иронија.

Да ли је и ваш филм „Амен”, виђен у Сан Себастијану, наставак ваше „терапије” и још један покушај тражења одговора на егзистенцијални проблем?

После Кана и премијере „Ариранга”, вратио сам се у Париз где сам деведесетих студирао ликовну уметност, град светлости и греха и тамо снимио „Амен”. Постоје заједнички елементи у ова два филма у којима трагам за неким одговорима и који су нека врста осећаја да живим свој живот гледајући ствари које не разумем.

И ови су филмови готово неми филмови, зашто је тишина тако важна у вашем филмском опусу?

У мојим филмовима постоје људи који не причају јер су дубоко рањени. Њихово поверење у друге људе је уништено, тако да нису у стању да комуницирају.

Још једна ваша тема је понављајућа у „Амену”, а то је виктимизација жена, овогпутакроз причу о силованој девојци и њеном нежељеном материнству. Нудите приступ који изазива поларизацију у јавности и иритира феминисткиње?

Могу да прихватим критике, али ја сам мушкарац-редитељ и то је како ја видим тему женске жртве. Наше друштво намеће казне женама-жртвама али их истовремено и сажаљева и саосећа са њима. Слажем се да ту постоји и степен лицемерја.

Поново се дотичете и теме религије?

Нисам верник, али се надам да ће доћи дан када ћу моћи да верујем у све.

После филма „Пролеће, лето...” многи су сматрали да сте будиста?

Да, многи су веровали да је тако, али ја то никада нисам био. То је вероватно зато што будизам има тако велику улогу у корејској култури, као што хришћанство има значајну улогу у европској култури. Сви моји филмови засновани су на специфичним идејама. „Пролеће, лето...” описује циклус живота, „Самарићанка” говори о томе како опажамо и доживљавамо једни друге, „Време” је прича о човековој жељи да заустави старост, „Лош момак” о насилној људској природи, „Провалник” о отуђену и потреби за љубављу и тако редом. И многи у њима проналазе и религијске мотиве.

Љубав у вашим филмовима је најчешће трагична?

Не сматрам то трагедијом, нити своје јунаке сматрам трагичним. Једноставно, верујем да и људи попут животиња живе инстинктивно. Животи и животне вредности зависе од интерпретације. У сваком односу јасно је да постоји један који више воли и један којем лакше и брже постаје досадно. Није битно да ли је особа мушкарац или жена. Од личне интерпретације зависи да ли ће то бити схваћено трагично или као део реалности.