Momo Kapor na kraju svoje knjige „Dosije o Šlomoviću”, kaže: „Šta ako neki marljivi činovnik otkrije da jedan sef u Cirihu nije plaćen od 1939? Zar Šlomović nije pričao prijateljima da jedan deo kolekcije čuva u Švajcarskoj? Ja čekam. Tada ću, možda, najzad moći da povežem čitavu ovu zamršenu priču o mrtvacu koji se s one strane smrti uporno bori protiv zaborava”. Nažalost, Momo nije dočekao.

Još jedan pisac koji nije dočekao da vidi kako se do danas razvijala stvar sa Šlomovićevim nasledstvom, jeste i Viktor Peri, autor knjige „Ukradena umetnička dela”. Iako pisana kao potpora mnogobrojnim parnicama koje su vodili Šlomovićevi naslednici iz Izraela i Amerike, ona je izvanredan udžbenik o tome kako i gde su Šlomovićevi naslednici pravili greške i konačno izgubili tridesetogodišnju parnicu pred francuskim sudovima. Peri umire 1992, u trenutku kada su Erihovi naslednici uveliko pobeđivali u tada već dvanaestogodišnjoj parnici oko dela njegove zbirke, koji je „pronađen 1979.” u Parizu.

Zašto navodnici? Pa, zato što su i datum i tvrdnja da je nešto tada „pronađeno” netačni. Famozni sef je bio otvoren još 1946. godine, njegov sadržaj popisan i onda prenet u Nant, gde boravi sve do 1977. Tako bar piše u odluci francuskog Kasacionog suda, od 2. juna 1993. To je ta sudbonosna odluka koja preinačuje prvobitnu, za Šlomovićeve naslednike povoljnu, i šalje slučaj Apelacionom sudu u Amijen. Taj se sud oglašava „već” 1996, pa zatim sud u Parizu tri godine kasnije, ali sve ostaje u suštini isto: Volarovi naslednici nasleđuju skoro sve, Šlomovićevi skoro ništa.

Da bi doneo takvu odluku, sud je morao da ignoriše jednu od bitnih doktrina koje postoje u francuskom pravu: da se podrazumeva da je vlasnik svojinu stekao „bona fide”, i da je na potražitelju da dokaže da vlasnik nije tako postupao. I po mišljenju brojnih francuskih komentatora na raznim forumima na kojima se diskutuje o pravnim finesama, Volarovi naslednici nikada nisu dokazali da je Šlomović „sa zlom namerom” prisvojio Volarovu svojinu. Niti su dokazali da je nemoguće ono što su Šlomovićevi naslednici tvrdili: da je Erih dobio na poklon, ili sam kupio od umetnika delove svoje kolekcije. Prevladala je čudna teza – da je sve što je bilo kod Eriha njemu „pozajmljeno” da bi on u Beogradu otvorio izložbu „Blago iz zbirke Ambroaza Volara”, i da je Erih to namerno ili slučajno „zaboravio da vrati”. Obaška javno deklarisanje prvobitnog izvršitelja Volarovog testamenta, njegovog brata Lusijena, da ništa što je kod Šlomovića nije deo ostavinskog postupka, obaška to što je otvaranju izložbe „Francuska umjetnost iz kolekcije Erih Šlomović”, u Zagrebu 1940, prisustvovao i francuski konzul, obaška to što je potpuno jasno da Šlomović nikada nije skrivao da su sva ta umetnička dela kod njega i da ih on smatra svojima, da spomenemo samo neke nelogičnosti. Glavni inženjer te velike pobede bio je Lui Sebastijan, daleki rođak Ambroazov, koji takođe nije dovoljno dugo poživeo da bi kao punopravni naslednik uživao u plodovima svoje velike pobede. Danas su to, još neimenovani, njegovi naslednici koji tuže Srbiju da nelegalno drži Volarove slike još od 1949.

(Sutra:Volarovi protiv Srbije)