Зашто је данас неопходно говорити о Фаусту и зашто је његов преображај, опеван у великом Гетеовом спеву, путоказ за најважније преобраћење подељене личности савременог човека? Зашто је дошао час да један пример из културе, културе као обрасца велике синтезе човековог пута, сагледамо у данашњем тренутку човечанства? Зашто се данас у човеку буди један део његовог бића позивајући онај други, уздигнут у гордости рационалног, да се осврне и да се замисли над располућеном целином?

Гетеов Фауст жели да продре у хармонију Космоса, жели да се поистовети са Светом, да буде са њим једно. Историја људских идеја такође нас подсећа на ту вечну човекову тежњу. Али, у жељи да лакше спозна истину, човек је раскомадао и уситнио предмет своје спознаје одвојивши се и удаљивши на тај начин од суштине.

Научност, преко које је човек свој разум уронио у Свет, постала је преовладавајући путмодерне мисли. Човек је умислио да другу страну свог бића, своју чулност, данас вуче са собом као проклетство. Ту започиње фаустовска загонетка и дилема! Ту се зачиње преиспитивање односа разума и имагинације, научног и уметничког, технике и природе. Због тога се поставља питање да ли је човек још увек способан да пронађе универзално у конкретном, односно макрокосмос у микрокосмосу.

Гетеов спев је трагање за тим заборављеним односима. Модерни Фауст је симбол обнове нашег бића. Фаустовско је данас актуелно јер нуди наду да у технолошко-економском свету пронађемо ону меру и страну које ће човеку вратити пољуљану равнотежу у смислу да будућност нећемо откривати као једнодимензионални људи. Смисао фаустовског је данас, најједноставније речено, борба за човекову душу. Јер, реч је о томе дана данашњем ступњу развоја тумач света мора да постане Фауст, мора да доживи онај преврат када ће се у практични ум вратити душевни немир и стрепња, када ће се човеково средиште у Свету подударити са средиштем у самом човеку. Тек тада можемо веровати да технолог неће постати технократа, да ће техника бити само и једино – култура. Фаустовско је „сила и воља, а изнад њих вечита сумња”. Оно није или- или, оно је склад, али склад који узнемирава. Није или Бог или природа, него и Бог и природа. Оно је Човек и-и. Оно је свеприсутност живота у својој пуноћи, с једне стране, и црна сенка сумње, немир и јаук, бука и бес, с друге.

И још нешто: фаустовским осећањем света данас се, што је важно да важније не може бити, поново поставља питање добра и зла. То је оно питање које човека у неким епохама мање заокупља него нека друга питања, а требало би да буде обрнуто. Требало би да то питање буде управо оно што ће га вечно мучити, што му неће дати мира, јер ће се из те ужасавајуће море и несанице родити нада да ће се барем један човек спасити, па макар то био и неки будући Ноје.

Фаустовско је, даље, велика битка за индивидуалност. Губитак индивидуалности и искуство са колективистичким идејама и идеологијама XX века упозоравају нас да је немогуће на планети остварити спинозијанско „друштво слободних људи”. Човек мора тежити новој индивидуалности, у гетеовском смислу, која једина уме да ону „слабу нит” знања и имагинације спроведе кроз најзамршенија и најмрачнија времена, индивидуалност која је увек и у супротности и у сукобу са масом, индивидуалност која ће бити у новом сагласју са природом прожетом идејом да ће се све стећи и сублимисати у култури. Тај,наизглед противуречни,однос између природе и културе, тај изгубљени и заборављени идеал једина је могућност да изађемо из поствареног света и тоталитарног друштва и да се вратимо човеку као „метафизичкој животињи”, у најсветлијем и најтрагичнијем смислу те метафоре.

Бранко Кукић