У светској штампи тог момка из Лондона, а родом из Црне Горе, називају „балканским чудом”, „нетипичним гитарским херојем” и све у сличном тону. Реч је о донедавно не баш нарочито познатом Милошу Карадаглићу (28), а данас, кажу, харизматичном уметнику. Ни тај од претеране употребе лако излизани атрибут није изостао у актуелним описима младог класичног гитаристе.

Читава та медијска парада уследила је након његовог албума првенца „Медитеранео” који се високо попео на лествицама снимака класичне музике. Његову популарност потврђује и то што је ушао и међу првих 20 на француској топ листи поп музике. Недавно је Милош Карадаглић био на турнеји на Далеком истоку и Аустралији, где је такође објављен  поменути албум само преименован у„Гитара”. На тим снимцима доминира гитарска традиција (Тарега, Албениц, Гранадос), с тим што она овде постаје звук за неке нове уши.

Милош Карадаглић тај звук ствара на гитари аустралијског мајстора Грега Смолмана, за коју каже: „Имати њу у рукама је као возити ферари”. То је, међутим, само згодна стилска фигура власника гитаре који, дабоме, није и власник ове моћне и скупе „машине” за чији волан, по сопственом признању, никад ни сео није.

Али, вратимо се мало у завичај Милоша Карадаглића за који каже да је најлепше место на земљи, али и констатује да је Црна Гора у приличном дефициту са класичном музиком. Тамо, вели, доминирају фолк и поп музика. Многима из његове ближе и даље околине било је доста необично када се, као клинац, дохватио класичне гитаре. На ту музичку обалу повели су магични звуци гитаре Андреса Сеговије. Када му је било 14 година позвали су га да свира на француској ТВ и полако је постајао свестан да је живот са гитаром пут који је за себе изабрао, и да се тим путем мора даље у правцу великог света музике. Спремајући се за то узимао је и додатне часове у Београду и стигао је на жељене студије на лондонској Краљевској академији. И напредовао је брзо, јер је „од горе” добио златне прсте. Али, ако ћемо право, није све само у прстима.

– За гитаристе је важно и дисање, и „певање”. Певај, певај са својим гитарским фразама и приђи свакој ноти као да треба да је отпеваш! Поштуј сваку ноту као јединку и...онда крени да градиш пузле – сликовито говори гитариста.

Вредне награде које су стизале биле су потврда његовог талента. Он је први гитариста коме је, рецимо, додељена Награда Принца од Велса. Ипак, она досад највећа „награда” била је потписани уговор са чувеном кућом „Дојче грамофон”, једном од водећих у свету када је о класичној музици реч. За њих је направио много снимака и пролетос се појавио „Медитеранео”, први од шест албума за овог угледног издавача. Све то улазница је у највише гитарско друштво. На питање зашто баш овакав први албум, Карадаглић  одговара:

– Гитара је инструмент Медитирана, мени блиског и лично и професионално. Ту је и ренесанса, и други важни периоди, и латиноамерички  утицаји...  разни концепти. И наслови у албуму тичу се различитих периода у мом животу, имају своје место у мојој биографији. Ту је прва композиција на гитари коју сам чуо, прва коју сам публици одсвирао и тако редом.

Младом Карадаглићу десило се, ето, да додирне своје снове. Зна колика је њихова цена. Без обзира, ради „освајања” нове публике, и данас је спреман да јој крене у сусрет, да изиђе из концертне дворане, да свира и на местима на којима га не очекују, само ако је то начин да је придобије за музику класичне гитаре.

Пред ону већ „придобијену” публику он ће изаћи овога месеца и на малој америчкој турнеји: три концерта, али на обалама два океана. Поменимо само да је последњи наступ у њујоршком Карнеги холу.

М. Шеховић