Волео је да фотографише и снима камером: Ј. Б. Тито

У оквиру посећене изложбе „Ефекат Тито” Музеја историје Југославије, данас у подне у Музеју „25. мај” у Београду биће приређен филмски програм „Под ембаргом” у оквиру којег ће бити приказана дела која су у време СФР Југославије била „под ембаргом”.

На програму су „20. година – парада” Дејана Ђурковића из 1964. и „Ратниче, вољно” Крсте Шканате из 1966, односно емисија из серијала „Под ембаргом” Моме Капора и Ружице Варде с почетка деведесетих година – о документарцима који су у архиви РТС били „под ембаргом”.

− Одлучили смо се за ове филмове јер смо желели да дела прате изложбу „Ефекат Тито”, збирку дела која су задржана у Музеју само зато што су пописивана у тренутку великих емоција према Титу – каже за „Политику” Мома Цвијовић, кустос Музеја историје Југославије.

Дело „20. година – парада”, које колажом документарних снимака са парада показује проток времена тоталитарног режима, аутор сматра важним како би се новим генерацијама скренула пажња на структуру табуа, док је „Ратниче, вољно” филм о Душану Мандићу, бившем ратнику из Босанског Грахова коме је 1942. све спаљено и сви побијени. За ово дело Шканата је добио Октобарску награду 1966, прву награду на фестивалу у Оберхаузену, а филм је ушао и у светске антологије документарних филмова.

Октобарском наградом Шканатин филм је био признат, а онда је склоњен у страну. Реч је о ауторима који су својом уметношћу били на мети за одстрел, па тако и све оно што су радили, сматра Цвијовић.

− Ђурковић је снимао филмове о демонстрацијама 1968, што се није свидело власти. Својевремено је био запрепашћен када је сазнао да је његова „Парада” имала забрану „ново три”, односно, била је међу филмовима који треба да буду спаљени – објашњава кустос Цвијовић. Наш саговорник подсећа на документарни филм „Осмех” Душана Макавејева из 1961, са снимљеним радним акцијама и кампа у којем заставу диже особа без руку, то ради зубима, што је изазвало љутњу режима. Наш саговорник каже да се у списима Савезног секретаријата за унутрашње послове из 1968, међу уметницима помињу једино Душан Макавејев и Стево Жигон, али не и други забрањивани аутори.

− Тито је волео филм, дружења са филмским екипама, посећивао је снимања, па и сам снимао. Не верујем да је он наређивао да неки филмови буду забрањивани, већ су то чинили његови сарадници. Током једног пријема филмских радника, када је разговарао са аниматором Душаном Вукотићем, који је хвалио организацију југословенске кинематографије, Тито је рекао да је боље од када се не снимају ’црни филмови’ – подсећа Цвијовић, и додаје да „ако се држава плаши филма, то значи да нешто није у реду са државом”.