Grad­ski mu­ze­ji u Va­lje­vu, Vra­nju, Za­je­ča­ru i Zre­nja­ni­nu naj­po­se­će­ni­ji su mu­ze­ji u Sr­bi­ji u po­sled­nje tri go­di­ne, dok je Mu­zej Pan­če­va od svo­jih po­se­ti­la­ca do­bio naj­lo­ši­ju oce­nu zbog to­ga što ne­ma svo­ju stal­nu po­stav­ku, a o pra­te­ćim pro­gra­mi­ma da i ne go­vo­ri­mo.

Ovo je sa­mo deo re­zul­ta­ta do­bi­je­nih iz is­tra­ži­va­nja ko­je je ne­dav­no spro­veo Za­vod za pro­u­ča­va­nje kul­tur­nog raz­vit­ka iz Be­o­gra­da pod ime­nom „Mu­zej­ska pu­bli­ka u Sr­bi­ji” sa ci­ljem da se do­bi­je ja­sni­ja sli­ka o po­se­ta­ma i na­či­ni­ma na ko­ji mo­že da se po­bolj­ša rad po­me­nu­tih kul­tur­nih in­sti­tu­ci­ja.

Od 88 mu­ze­ja u Sr­bi­ji u is­tra­ži­va­nju je uče­stvo­vao 31 mu­zej, i to 24 iz Sr­bi­je i se­dam naj­po­se­će­ni­jih mu­ze­ja iz Be­o­gra­da. Autor­ka pro­jek­ta je isto­ri­čar­ka umet­no­sti mr Dra­ga­na Mar­ti­no­vić ko­ja za naš list go­vo­ri o do­bi­je­nim re­zul­ta­ti­ma:

– Od an­ke­ti­ra­nih 1.723 is­pi­ta­ni­ka, že­ne či­ne 54,3 od­sto, a mu­škar­ci 45,7. Že­ne vi­še po­se­ću­ju umet­nič­ke i et­no­graf­ske mu­ze­je, a mu­škar­ci teh­nič­ke, voj­ne i isto­rij­ske. Kad je reč o go­di­na­ma sta­ro­sti, za­pa­ža se da se ni­jed­na sta­ro­sna gru­pa ne iz­dva­ja kao eks­trem­no vo­de­ća u od­no­su na dru­ge. Mu­ze­je naj­vi­še po­se­ću­ju is­pi­ta­ni­ci od 36 do 50 go­di­na (20,8 od­sto), po­tom oni od 13 do 18 go­di­na (19,4), a on­da od 19 do 26 go­di­na (18,7). No, ka­ko pro­cen­tu­al­no ova raz­li­ka ni­je ve­li­ka, za­klju­ču­je­mo da da­nas po­sto­ji ge­ne­ra­cij­ska ra­zno­vr­snost mu­zej­skih po­se­ti­la­ca. Od to­ga naj­ve­ći broj is­pi­ta­ni­ka je vi­so­ko­o­bra­zo­van (37,2 od­sto); uče­ni­ci i stu­den­ti či­ne 33,1 od­sto, dok je sa vi­šom struč­nom spre­mom za­be­le­že­no 8,9 od­sto, a sa sred­njom 4.

Pre­ma nje­nim re­či­ma, na pi­ta­nje „da li bi­ste vo­le­li da obi­đe­te iz­lo­žbu uz po­moć ku­sto­sa ili sa­mi”, od­go­vo­ri uka­zu­ju da su na­ši po­se­ti­o­ci vi­še za pa­si­van na­čin obi­la­ska sa ku­sto­som, jer se u gru­pi ose­ća­ju si­gur­ni­je.

– U mu­ze­ji­ma u sve­tu odav­no ima­te audio-vi­zu­el­na sred­stva i mo­ra­te sa­mi da se sna­la­zi­te, do­la­zi­te u bli­ski­ji kon­takt sa re­pli­ka­ma, ili sle­di­te glas ko­ji vam go­vo­ri „ka­ko da gle­da­te” od­re­đe­nu sli­ku. Na­ša pu­bli­ka, me­đu­tim, ni­je na­vi­kla na tu vr­stu ko­mu­ni­ka­ci­je, ili im ona u do­volj­noj me­ri ni­je po­nu­đe­na.

– Kod nas je još uvek ak­tu­el­na sta­ra pri­ča o „te­škim mu­zej­skim vra­ti­ma” ko­ja tre­ba gur­nu­ti, a on­da u toj mr­tvoj ti­ši­ni ne sme­te ni da pi­sne­te, ni­ti šta da pip­ne­te. Mo­žda zbog to­ga sa­mo jed­na tre­ći­na is­pi­ta­ni­ka či­ni re­dov­nu pu­bli­ku ko­ja u mu­ze­je do­la­zi jed­nom do dva pu­ta me­seč­no, dok su osta­li po­vre­me­ni po­se­ti­o­ci i do­la­ze u pro­se­ku jed­nom do dva pu­ta u tri me­se­ca – ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca.

Pre­ma re­zul­ta­ti­ma ovog is­tra­ži­va­nja, za­mer­ke po­se­ti­la­ca mu­ze­ja od­no­se se na ne­ja­sno pre­zen­to­va­ne iz­lo­žbe, ne­do­sta­tak in­for­ma­ci­ja o sa­mim eks­po­na­ti­ma, sit­no i ni­sko na­pi­sa­na ob­ja­šnje­nja, zbog če­ga mo­ra­ju da se sa­gi­nju, i ne­po­sto­ja­nje dvo­je­zič­nog nat­pi­sa. Ce­nom ula­zni­ce ve­ći­na je za­do­volj­na, što ne ču­di jer je uvek reč o sim­bo­lič­noj ci­fri.

– S dru­ge stra­ne, rad­no vre­me mu­ze­ja od­go­va­ra ve­ći­ni po­se­ti­la­ca, što nas opet ču­di jer svi mi rad­ni dan za­vr­ša­va­mo oko pet sa­ti a ta­da su i mu­ze­ji za­tvo­re­ni… Po­je­di­ni is­pi­ta­ni­ci, pak, pred­la­žu da mu­ze­ji ra­de ceo dan, a ne­ki su, in­spi­ri­sa­ni ma­ni­fe­sta­ci­jom Noć mu­ze­ja, da­li pred­log da mu­ze­ji ra­de i no­ću…

Ka­da je reč o ak­ci­ji Noć mu­ze­ja, na­ša sa­go­vor­ni­ca is­ti­če da je na osno­vu ove an­ke­te utvr­đe­no da tom pri­li­kom u mu­zej do­la­ze lju­di ko­ji ina­če ni­ka­da ne idu u mu­ze­je, a oni ko­ji su re­dov­ni po­se­ti­o­ci mu­ze­ja ta­da sva­ka­ko ne­će oti­ći u mu­zej jer, ka­ko su na­ve­li, ne že­le se gu­ra­ju. Ka­ko naj­če­šće po­se­ti­o­ci sa­zna­ju za iz­lo­žbe?

– Uglav­nom se oba­ve­ste pre­ko pri­ja­te­lja ili pu­tem štam­pe i bil­bor­da po gra­du, što je i ra­zu­mlji­vo jer svi mu­ze­ji ne­ma­ju in­ter­net pre­zen­ta­ci­ju. U tom smi­slu do­bar pri­mer da­ju Mu­zej Va­lje­va i Mu­zej gra­da No­vog Sa­da, ko­ji pot­pu­no uče­stvu­ju u ži­vo­tu lo­kal­ne za­jed­ni­ce, pra­te Eg­zit, po­sta­vlja­ju svo­ju re­kla­mu svu­da – u tak­si­ju, ka­fi­ću... A kad se već za­in­te­re­su­ju pre­ko re­kla­me, lju­di vo­le da ih pri ula­zu do­če­ka­ju mla­di vo­lon­te­ri, plan ka­ko da se sna­đu pri obi­la­sku iz­lo­žbe, pa da uđu u su­ve­nir­ni­cu i ka­fe­te­ri­ju, ili, ako su pen­zi­o­ne­ri, sed­nu na klu­pi­cu po­sle raz­gle­da­nja po­stav­ke…

Na­ša sa­go­vor­ni­ca na­vo­di da je o kul­tur­noj po­li­ti­ci mu­ze­ja raz­go­va­ra­la i sa ov­da­šnjim di­rek­to­ri­ma ovih in­sti­tu­ci­ja i da oni naj­če­šće ka­žu da za no­vi­te­te ovog ti­pa ne­ma­ju ma­te­ri­jal­nih i teh­nič­kih sred­sta­va, ali ona sma­tra da je tu vi­še reč o ne­do­stat­ku mo­ti­va­ci­je. Na­gla­ša­va da mu­ze­ji ili ne­ma­ju stal­nu po­stav­ku ili je ona kon­ci­pi­ra­na bez ži­vot­no­sti, na sta­rin­ski na­čin. Mu­ze­ji, is­ti­če, mo­ra­ju da bu­du otvo­re­ni­ji za že­lje gra­đa­na, za sa­vre­me­na stru­ja­nja u svo­joj sre­di­ni. Morali bi da obez­be­de par­king oko nji­ho­ve usta­no­ve, ram­pu za in­va­li­de, i or­ga­ni­zu­ju iz­lo­žbe za lju­de sa po­seb­nim po­tre­ba­ma (kao što su uči­ni­li u Na­rod­nom mu­ze­ju u Be­o­gra­du, i Mu­ze­ju Vu­ka i Do­si­te­ja).

Ko­men­ta­ri­šu­ći raz­li­ku u od­no­su na is­tra­ži­va­nje sa istom te­mom, ra­đe­no 1996, Dra­ga­na Mar­ti­no­vić pri­me­ću­je da su mu­ze­ji ta­da ima­li ve­ći pro­ce­nat re­dov­ne pu­bli­ke, što ob­ja­šnja­va ti­me da kri­zna vre­me­na lju­de vi­še „gu­ra­ju” kul­tu­ri gde pro­na­la­ze uto­či­šte.

– U sve­tu je re­for­ma mu­ze­ja po­če­la de­ve­de­se­tih, dok je kod nas ta­da iz po­zna­tih raz­lo­ga bio pot­pu­ni za­stoj. Za to vre­me, mu­ze­ji u sve­tu uti­ču na ur­ba­nu re­ge­ne­ra­ci­ju. Ta­ko je Gu­gen­hajm u Špa­ni­ji oži­veo či­tav Bil­bao – iz­lo­žbe su pit­ki­je i ni­su ne­do­stup­ne. Kod nas ne sa­mo što se go­di­na­ma ne gra­de no­vi mu­ze­ji, već se ni pro­sto­ri sta­rih fa­bri­ka ne pre­u­re­đu­ju u mu­ze­je. Ta­kvi pro­sto­ri na­ro­či­to bu­de ra­do­zna­lost po­se­ti­la­ca, ali i za njih se te­ško do­bi­ja­ju do­zvo­le…

Mir­ja­na Sre­te­no­vić