Хоћемо ли у Лајпциг на Сајам?

Недавно сам, као координатор Фестивала кратке приче Kikinda Short, био позван у Сплит, на конференцију о европској књижевној сарадњи у организацији фондације Традуки. Разлог због којег сам позван схватио сам још на аеродрому Плесо,на којем се састало тридесетак представника страних фондација, пре лета за Сплит. Реакција свих је била отприлике „Охо, Срби се некад и појаве кад обећају”. Збуњеност је трајала кратко: сви су дошли директно са софијског Сајма књига, где је Србија прихватила да буде почасни гост. И отказала гостовање у последњем тренутку. Замислио сам грчки штанд на овогодишњем београдском Сајму са погашеним светлима и празним полицама. И лупио се руком по челу. Шта сам у себи говорио, не бих цитирао у овом тексту.

Када је неколико вечери касније Оливер Циле, директор Сајма у Лајпцигу, позвао наш Фестивал да учествује на наредна два Сајма, други пут сам се лупио по челу. Наиме, иако ми ништа отворено није речено, одмах је било јасно да смо ми и „Бетон” нека врста back up-а. Ако наше Министарство културе откаже почасно гостовање у Лајпцигу 2011. годинекоје је прихватило, барем ће бити неког одавде. Да одмах разјасним, био сам врло почаствован позивом, по глави сам се ударио јер ми је било јасно на чија врата ћемо морати да закуцамо ако мислимо да иде неко од аутора из Србије. Услови су следећи: плаћен је боравак и гостовање само мени. Постоји простор да поведемо још десеторо аутора. Ако успемо да обезбедимо средства (туп, туп, туп).

Марта 2010. можемо да водимо интернационалну екипу, али би 2011. било добро да сви аутори буду из Србије.

Већ за вечером је договорено са представницима државних институција Словеније, Македоније и Хрватске да ће подржати боравак по једног свог аутора (из нашег Министарства представника је било колико и на софијском Сајму). У хотелској соби пребирам мисли: ОК, Словенци су већ Европа, није ни чудо што са њима иде као по лоју, али ме је заиста фасцинирао став представнице македонског Министарства културе који се своди на: „Кажи само аутору да се мени јави, завршићемо”. Мислим, ничег ту нема фасцинантног, али закуцајте на врата нашегМинистарства па ће вам бити јасна моја опчињеност. Размишљам даље: морамо повести и неког од мађарских писаца, пре свега, јер су они значајна мањина у Кикинди, а друго, и они су у ЕУ, требало би и то да прође као подмазано. Пре спавања рецитујем: „Десет љутих гусара побегло у свет, један се изгубио остало их - пет ”.

По повратку у Србију, састанак са осталим члановима тима и нови разлози за самоповређивање, али сад барем не морам кришом да се ударам, наши смо. Опасност од које највише стрепимо јесте да средства која добијемо за Лајпциг не буду на уштрб наредног, петог Фестивала кратке приче. Наиме, код нас постоји златно правило кад је финансирање од стране јавних институција у питању: свима недовољно, да сви кукају, али нико превише. Е сад, да ли ви имате један или пет пројеката, долази ли вам добитник награде Сомерсет Мом или прва кичица Неузине, да ли водите гутаче ватре у Степојевац или писце у Лајпциг, шта мари.

Због тога се одлучујемо за Министарство културе које нам је, до сад, за четири фестивала дало целих хиљаду и по евра. С друге стране, ни у Кикинди не стоје ствари добро. Локалним челницима су приоритети у 2010. години „Мамут фест”,  „Ноћ музеја” (аутентичан кикиндски event, је л’ да?), „Песничке стазе” (улагањем великих напора сам сазнао да се ради о окупљању песника-аматера), ни не помињу Фестивал.

Зовемо, пишемо, лобирамо а добијамо одговоре попут „Видећемо...”, „Није још конкурс...”, „Немој мени, пиши њему...”. Поред средстава која недостају, постоји и једна мала квачица: до 15. јануара требало би да доставимо Традукију списак аутора, пошто текстовиморајуда буду преведени на немачки језик. У међувремену се јавља и ауторка из Босне која може да обезбеди средства за себе.

„Један пао у бунар, остало их четири.”

Време пролази у чекању и озбиљно размишљам да остатак места понудимо Бугарима и Аустријанцима иначе ће пропасти простор који имамо. Није проблем само у пет-шест хиљада евра. колико би коштао одлазак наших аутора у Лајпциг и њихово представљање, има још којечега. На пример, хрватски писци су толико заступљени у Немачкој да се сад преводе и прве песничке књиге аутора рођених у другој половини осамдесетих. С друге стране, наше писце објављене тамо можете да пребројите на прсте једне руке и то су постигли „на своје брке”. И, кад боље погледате, шта ту има чудно? Ама баш ништа.

А ако се ствари брзо не промене, рецитоваћемо „Сад је све у реду, може да се спава”.