Пред један јубилеј, који ће се овог викенда на концертима прославити, идемо још мало на кратко путовање кроз историју Коларца дугу 80 година.

Не заборавимо да ово здање није подигао само архитекта Петар Бајаловић, већ су га „градили” и људи као што су Белић, Грол, Слободан Јовановић и разни други таквоги сличног формата.Та имена, међутим, нису баш асоцијација на оне прошле музичке дане. А и зашто би били? За ових, ево, већ осам деценијата кућа на Студентског тргу и није била само место добрe музикe. Њен укупни културно-образовни значај, и њена зрачења, знатно су даља и шира.

У раној младости Коларца, под тим кровом, рецимо, видимо и представе „Родиног позоришта”, за децу и омладину. У Великој дворани представљали су се и писци, одржавани су и музички часови на којима су конферансу водили Исидора Секулић, др Милоје Милојевић, Михаило Вукдраговић, др Војислав Вучковић...Посебна су прича страни језици, која траје све ове године. Ова институција је, подсећамо, и родоначелник многих катедри за изучавање страних језика. Чак и англистике. Некад се енглески није ни изблиза као данас могао чути у овим крајевима. Прва права школа језика који нам је сада „први страни” била је у Коларцу (1933). Исто важи и за шпански, кинески, јапански... Тек после они ће стићии у универзитетске учионице.

Живот на Коларцу није престао ни за време окупације, али се одвијао под такозваном комесарском управом. Једна скоро филмска епизода десила се на крају рата. Тог октобра 1944. водиле су се жестоке борбе око зграде у близини у којој сеналазио Гестапо, здања које нам је познато као Етнолошки музеј. Током тог окршаја војници Црвене армије убацили су Молотовљеве коктеле у Коларац, међутим, чим је битка убрзо утихнула, Београђани из суседства потрчали су да гасе ту паљевину. Ти грађани, ватрогасци са ћебадима,здушно су спасавали најбољу салу у свом граду.

И дуго после рата она је то остала. Времена се јесу променила, али је онај предратни широки репертоарски спектар – сале и куће за многе важне и лепе ствари – и даље практикован. У једној оваквој мултидисциплинарној дворани, где су се седишта лако померала, а према потреби и скидала, одржавали су се и конгреси, и елитне модне ревије, чак и неки спортски догађаји (стони тенис), важни шаховски мечеви... У згради су и атељеи познатих сликара: Петра Добровића, Зоре Петровић, Ристе и Бете Вукановић, Љубице Сокић, Зуке Џумхура, Боже Продановића...

Готово је заборављено да је Коларац некад словио и за један од еминентних београдских биоскопа. И неке специјалне фестовске пројекције ту се дешавале. Кад је ова дворана престала да буде и биоскоп, појавио се нови простор за концертне садржаје, тим пре што се део тих програма, посебно оних популарних, преселио у салу Дома синдиката а после и у Сава центар, тако да су људи из куће основали и сопствени Центар за музику.  

Данас се у Коларцу годишње одржи око 200 концерата. За половину од њих улаз је бесплатан, што довољно говори о значају ове установе у популаризацији музике и уопште о њеној просветитељској улози. И не само у Великој дворани,која је  највидљивији и „најгласнији” део куће, већ и тамо„иза сцене”, где се може чути реч која нам отвара врата знања из разних области уметности и науке.