На дру­гом по ре­ду књи­жев­ном фе­сти­ва­лу „КРО­КО­ДИЛ” свој но­ви ро­ман „Љеп­ши крај”, у из­да­њу ку­ће Са­ми­здат Б92, пред­ста­вио је и пи­сац Бе­ким Сеј­ра­но­вић (1972) ко­ји је овим по­во­дом до­пу­то­вао из Нор­ве­шке. По­ре­клом из Брч­ког, Сеј­ра­но­вић је чи­та­лач­кој пу­бли­ци по­знат по прет­ход­ној књи­зи „Ни­гдје, ни­от­ку­да”, за ко­ју је до­био на­гра­ду „Ме­ша Се­ли­мо­вић”. Аутор је сту­ди­је „Мо­дер­ни­зам у ро­ма­ну Ису­ше­на ка­љу­жа Јан­ка По­ли­ћа Ка­мо­ва”, пре­во­ди­лац је и при­ре­ђи­вач ан­то­ло­ги­је крат­ке нор­ве­шке при­че, а јед­но вре­ме је пре­да­вао ју­жно­сло­вен­ске књи­жев­но­сти на фа­кул­те­ту у Ослу.

Ба­вио се по­сло­ви­ма до­вољ­ним за бар три жи­во­та али, ка­ко ка­же, и да­ље лу­та. Слич­но свом твор­цу, и ње­гов ју­нак, еми­грант, рас­по­лу­ћен је из­ме­ђу две сре­ди­не, ба­рем две же­не, и пре­гршт иде­а­ла. И за­то док нам при­ча о свом жи­во­ту, он по­ми­ње свог ју­на­ка, и кад го­во­ри о свом ју­на­ку, го­во­ри о се­би. О тим ве­чи­тим двој­но­сти­ма, су­прот­но­сти­ма, хи­пе­рак­тив­но­сти ко­ју сме­њу­је инер­ци­ја, пи­сац ка­же:

– Чо­век у се­би но­си и јед­но и дру­го. Сам сам имао и пе­ри­о­де хи­пе­рак­тив­но­сти и пе­ри­о­де пре­пу­ште­но­сти. По­не­кад ми то сме­та, јер ме об­у­зи­ма осе­ћај бла­ге ши­зо­фре­ни­је. И док го­во­рим на нор­ве­шком че­сто сам дру­га осо­ба: на нор­ве­шком се дру­га­чи­је ша­лим, дру­га­чи­је сам ту­жан, дру­га­чи­је се де­рем и дру­га­чи­је псу­јем. Осе­ћај да имам два-три жи­во­та на­стао је од мла­дих да­на. Ро­ди­те­љи су ми се раз­ве­ли, па сам ма­ло био код оца, ма­ло код мај­ке, па код ба­ке и де­ке. И че­сто кад ства­ри зап­ну у Нор­ве­шкој, по­бег­нем ов­де. Мо­жда је то страх од су­о­ча­ва­ња, мо­жда ку­ка­вич­лук, али по­не­кад све то чо­ве­ка спре­ча­ва да од­ра­сте. Све има сво­ју це­ну – ка­же Бе­ким Сеј­ра­но­вић.

По­ку­ша­вао је, ка­же, да се про­ме­ни, и да бу­де бо­љи. Же­нио се три пу­та, до­био ћер­ку у ве­зи из­ме­ђу дру­гог и тре­ћег бра­ка, тру­дио се да жи­ви нор­ма­лан жи­вот „ку­ћа-же­на-и та­ко то”, али ни­је ишло. Шта­ви­ше, имао је ути­сак као да му је не­ко од­се­као но­ге. За­ни­мљи­во, ни свом ли­те­рар­ном ју­на­ку не до­пу­шта да про­на­ђе уте­ху бар у му­шко-жен­ском од­но­си­ма, ни­ти у књи­зи икад по­ми­ње це­ло­ви­ту по­ро­ди­цу на оку­пу.

– Знам мно­го по­ро­ди­ца у ко­ји­ма на пр­ви по­глед све из­гле­да бај­но, а кад се ма­ло за­гре­бе има шта да се ви­ди. У Нор­ве­шкој је про­це­нат раз­ве­де­них бра­ко­ва 60-70 од­сто, мо­жда баш због то­га што им је уре­ђе­на др­жа­ва. Код нас љу­ди оста­ју ску­па из еко­ном­ских раз­ло­га. Та­ман су ку­пи­ли стан, има­ју тро­је де­це, и где ће сад – ћу­те и тр­пе. А на се­ве­ру ви­ше те­же ре­а­ли­за­ци­ји са­мих се­бе, и раз­ми­шља­ју: за­што да тр­пим, на­ћи ћу дру­гог. Обо­је има­ју па­ра, а и ни­је грех би­ти са­мо­хра­ни ро­ди­тељ. На­ши љу­ди су тр­пе­љи­ви, што је на не­ки на­чин и бо­ље. Јер на кра­ју схва­тиш да ни­је ствар у тој осо­би са ко­јом си, не­го у те­би. Ако си не­ко­га за­во­лео, имао си раз­лог да га во­лиш, па је мо­жда бо­ље да то из­гу­раш – ка­же наш са­го­вор­ник и на­ста­вља:

– Чо­век тре­ба пр­во да на­ђе иде­ал­ног се­бе да би срео сво­ју иде­ал­ну по­ло­ви­ну. Ако си у ми­ру сам са со­бом, све се мо­же. А ако код дру­гог тра­жиш оно што те­би не­до­ста­је, то ти ни­ко не мо­же на­док­на­ди­ти. Че­сто се ро­бу­је ро­ман­тич­ној пред­ста­ви „и жи­ве­ли су срећ­но до кра­ја жи­во­та”. Ја се пи­там а шта су ра­ди­ли у ме­ђу­вре­ме­ну!? – ка­же Сеј­ра­но­вић и на­гла­ша­ва да се тру­дио да сво­је ли­ко­ве усре­ћи и да им сми­сли леп­ши крај, али ни­је ишло.

Ово је ње­гов дру­ги ро­ман а дру­ги ро­ман кри­ти­ка увек жељ­но иш­че­ку­је јер се њи­ме, у не­ку ру­ку, по­твр­ђу­је да ли је успех пр­вог био оправ­дан. Би­ло је због то­га и од­ре­ђе­не тре­ме али са­да се овај аутор сла­же да пи­сац, у ства­ри, то­ком свог жи­во­та пи­ше увек исту књи­гу. Би­ла пр­ва, дру­га, тре­ћа, или сед­ма.

– Не­ко је ре­као да је овај ро­ман на­ста­вак мо­је пр­ве књи­ге. Ни­је та­ко, мој при­по­ве­дач има са­мо сли­чан глас, и исто лу­та око­ло по све­ту као онај из прет­ход­не. Реч је о слич­ном сти­лу ко­ји не мо­гу да про­ме­ним, чак и да хо­ћу. То је као ка­да би­смо ре­кли да је „Твр­ђа­ва” на­ста­вак „Дер­ви­ша и смр­ти”, или „Трав­нич­ка хро­ни­ка” про­ду­же­так „На Дри­ни ћу­ри­је”. По­не­кад су кри­ти­ча­ри окрут­ни јер увек тра­же не­што но­во, али те­шко је сва­ки пут из­ми­сли­ти ко­тао. Не­кад ми чак мо­је ра­ни­је те­ме де­лу­ју ба­нал­но, не­кад сам по­но­сан, али још увек ни­сам си­гу­ран, не бих ре­као у ква­ли­тет, већ у сми­сао све­га то­га. У тре­ну­ци­ма кад сам си­гу­ран, ја пи­шем, и ако за жи­во­та на­пи­шем пет-шест књи­га би­ћу за­до­во­љан.

Да ли су се нор­ве­шке те­ме ко­је је пре­во­дио про­ву­кле и у ње­гов ру­ко­пис и уоп­ште, ка­ко је кул­ту­ро­ло­шки до­жи­вео ову зе­мљу, ње­не љу­де, су­дар се­ве­ра и ју­га?

– По до­ла­ску у Осло, учио сам је­зик и ни­је би­ло мно­го вре­ме­на за раз­ми­шља­ње. Тек кад на­у­чиш је­зик, схва­тиш ко­ли­ка је раз­ли­ка из­ме­ђу вас, без об­зи­ра ко­ји по­сао ра­диш. По­не­кад се осе­ћам као за­ро­бљен, при­па­дам и та­мо и ов­де, а за­пра­во ни та­мо ни ов­де, али у по­след­ње вре­ме по­ку­ша­вам да из­ву­чем нај­бо­ље од то­га. Ка­да сам у Нор­ве­шкој, че­сто при­чам ка­ко је Бал­кан су­пер, а кад сам ов­де, са­мо окре­нем пло­чу. На­дам се да ће лу­та­ње не­ка­да да пре­ста­не, али све су при­ли­ке да не­ће, ка­же кроз смех. Са нор­ве­шког је, из­ме­ђу оста­лог, пре­вео књи­ге Фру­деа Гри­те­на, Ин­гу­а­ра Ам­бјорн­се­на, и ка­же да их од­ли­ку­је ми­ни­ма­ли­стич­ки стил, крат­ке ре­че­ни­це, ме­лан­хо­ли­ја, и не­по­ка­зи­ва­ње осе­ћа­ња.

– Та­мо је ис­по­ља­ва­ње емо­ци­ја ствар ло­шег вас­пи­та­ња. Али кад се осе­ћа­ји ду­го др­же под кон­тро­лом, и љу­ди на­пра­сно „пук­ну”, пи­сци о то­ме пи­шу. Имам нор­ве­шке при­ја­те­ље ко­ји су ми ре­кли да их ма­ма и та­та ни­кад у жи­во­ту ни­су ре­кли „во­лим те”. Ни­су их ни уда­ра­ли, до­ду­ше, али ни по­ми­ло­ва­ли. А ме­не је ба­ка ту­кла сва­ки дан, али он­да ре­кла „ај­де, до­ђи ба­ки”...

У Ослу Бе­ким Сеј­да­но­вић са­да стран­ци­ма пре­да­је нор­ве­шки, ра­ди као суд­ски ту­мач а ви­кен­дом и као из­ба­ци­вач у јед­ном клуб. Био је по­штар, пе­кар, и „сва­шта не­што”, и при­зна­је да му је ака­дем­ска ка­ри­је­ра по­је­ла пет го­ди­на жи­во­та. Во­ли сло­бо­ду, и ми­сли да би то мо­гло и да се пси­хо­ло­шки про­а­на­ли­зи­ра. Жи­вот за­ми­шља као ре­ку, и ње­гов ча­мац ко­ји кри­ву­да уле­во и уде­сно. Ако на­и­ђе олу­ја, до­бар је пли­вач – тре­ни­рао је ва­тер­по­ло. „Имам бро­дић, и јед­ном смо њи­ме кре­ну­ли до Цр­ног мо­ра али сти­гли смо са­мо до Мо­ра­ве. Али до­бро је, не бри­неш о на­ви­га­ци­ји, ре­ка иде и ти идеш са њом”.

Мир­ја­на Сре­те­но­вић