Игор Мандић на Месецу

Људи све више воле крокодиле, нарочито ове „нашке”, начитане, субверзивне, поникле са домаћег и бившег домаћег плодног тла. Бар када је реч о литерарном фестивалу названом укратко по овој грозоморној животињи, који се у целости зове – „Књижевно регионално окупљање које отклања досаду и летаргију”, и који се у Београду одржава ових дана. Тачније од 16. до 18. јуна.

Већ прво вече одржано овога четвртка, и то случајно испред бившег Музеја 25. мај, („Крокодил” се до сада одржавао и зими, па и у иностранству, имао чак запажен наступ у марту на Салону књига у Лајпцигу), показало је да различитост и динамика у приступу књижевним вечерима, којима теже организатори, увек делују. Не само због младих аутора: Горана Војновића (Љубљана), Барби Марковић (Беч), Александра Станковића (Загреб), Саше Илића (Београд), који без длаке на језику, а често и ђоном у врата, проговарају о тешким, болним и смешним стварима везаним за прошлост и садашњост овог дела Балкана, већ и због привлачног„шоу-програм” приступа водитељског тандема – Иван Бевц и Круно Локотар.

Иако је за музику био задужен Краљ Чачка, литерарни „лидер” вечери свакако је био Светислав Басара, који је читао одломак из свог романа „Почетак буне против дахија” на крају, као шлаг на торти. Многим млађим „крокодилцима” Басара је био и остао узор по бескомпромисној критичности. На задиркивања водитеља стидљиво је признао да је стицајем различитих околности познаник неких политичара, као и претходних председника.

Познат по томе што може одмах да „намирише” чефуре, такозване досељенике из бивше СФРЈ у Словенију, и да брзо произведе аферу око своје књиге „Јужњаци, марш!” која га је учинила занимљивијим од добитника Пулицерове награде, Горан Војновић је подједнако добро говорио на сва три српскохрватска језика. Доказујући да се на свим тим говорним подручјима исто псује када је реч о полицији, Војновић је изразио доличну меру субверзивности, због које пре пар година умало није завршио у затвору. Све због критичког односа према тој полицији. Ствар се добро завршила после интервенције необично образоване министарке унутрашњих послова. Овај момак и „филмски радник”, висине достојне центра у баскету, натерао је словеначке полицајце да читају, и да „ревидирају” ставове, а шовинисте да се замисле!

У све занимљивијем, опуштеном, поетском издању одушевљење публике изазвао је ноншалантни и аутокритички наступ познатог хрватског новинара Александра Станковића.

– У матичној кући су ми пре две године смањили плату, и пошто отплаћујем стамбени кредит, морао сам да надокнадим тај губитак писањем поезије, о својим уметничким мотивима посведочио је Станковић – песник.

Поред новопеченог очинства, које је снажан мотив, Станковић је прочитао упечатљиве песме, настајале под утицајем и његове друге личности – журналисте. Када га је, на пример, једна гледатељка оптужила речима: „Срам вас било, понашате се као један четник, а ускоро ћете постати отац”, одговорио јој је једном од реплика из филма „Пад Италије” – „Па и четници су породични људи”. Поред четника, Срба и Хрвата, тематско-мотивска срж Станковићеве поезије налази се и у нежном односу према Јадранки Косор, која га је својевремено возила у „шкоди фаворит”. У песми „Игор Мандић на Месецу” на јавној прослави рођендана овог свестраног и познатог ствараоца, Станковић је упитао: „Где ће ти душа, Игоре Мандићу, када Славицу вараш са Скарлет Јохансон, изјављујеш да су Срби и Хрвати браћа, а нацију би преварио и по десет пута дневно?”

Готово ганут, Станковић је на крају изјавио да му је ова београдска промоција била најбројнија, већа и од оне на коју је смишљено позвао Северину…

Једина дама вечери Барби Марковић прочитала је сјајну причу, а Саша Илић подсетио је на свој узбудљиви роман, по жанру политички трилер, „Пад Колумбије”, поводом којег је често читао старе „Политике”. И тако, док се негде у даљини чуо жабљи крекет, „Крокодил” је слободно ишетао у летњу ноћ Београда, да помрси свеколике рачуне, што ће учинити и вечерас уз Рената Баретића (Сплит), Балшу Брковића (Подгорица), Милоша Живановића (Београд), Владу Булића (Загреб), и уз музику Горибора.

Марина Вулићевић