Pesnik Stevan Raičković napisao je stih: „Kroz pukotinu posmatram  reku / kako pomeram glavu – tako pomeram reku.” Prema rečima kritike, upravo u ovom stihu nalazi se suština onoga što radi Milica Fleisigova (1980), fotograf, koja živi i stvara na razmeđu Beograda i Praga, gde se i školovala i napravila prve fotografske korake. Njena prva samostalna izložba „Dugovi, senke, odrazi” nedavno je otvorena u Srećnoj galeriji SKC-a i trajaće do kraja februara.

Baveći se senkama, prisustvom i odsustvom objekata, Fleisigova u svom radu koristi tri postupka: u jednom vladaju senke u realnosti pejzaža; drugi je zaokupljen promenom enterijera, a treći je klasični pejzaž u kojem prevagu nosi osećaj za poetizaciju.

– Sam naziv izložbe jasno govori čime sam se igrala snimajući ove fotografije. Igrala sam se našim shvatanjem realnosti, pokušavajući i sebe i druge, one koji će posmatrati moje fotografije, da motivišem da misle o tome gde je granica između iluzije i stvarnosti. Šta su senke, a šta su stvarni ljudi i koliko jedni druge uslovljavaju – kaže Fleisigova.

Oko dvadeset fotografija, koliko ih je izloženo pogledu publike, nastale su, kako kaže autorka, u rasponu od oko tri godine. Ono što ih čini specifičnim, pogotovo u vreme gotovo imperativnog korišćenja novih tehnologija, jeste to što nisu dorađivane i montirane, već su štampane integralno, onako kako su originalno i snimljene. Na nekima dominira jako svetlo, na drugima tama, neke su izoštrene, neke ne, prateći osnovnu ideju preplitanja senke i odraza.

– Sve fotografije su u boji i na svakoj se uglavnom nalazi po nekoliko situacija. Na jednoj čak četiri, kad se malo bolje pogleda. To doprinosi osećaju magičnosti i dinamizma – objašnjava Fleisigova, čije su fotografije do sada objavljivane u nedeljniku „Evropa”, profilisanim časopisima u Republici Češkoj – za umetničku fotografiju„Foto-Video Advanc”i „Fotografie” i komercijalnu u magazinima „Můj dum” i „Bydlení”. I dodaje da veliku zahvalnost duguje ljudima iz Srećne galerije, čija su vrata bila prva, a ispostavilo se, srećom, i poslednja, na koja je zakucala u potrazi za adekvatnim prostorom za izlaganje radova. 

Odsustvo grube svakodnevice, želja da se oplemeni ono „tu pred nama” nosi elemente optimizma, što je jedna od obaveza umetnosti, zapisao je Bratislav Ljubišić govoreći o stvaralaštvu Fleisigove. I zaključio: „Da li je stvarnost ulepšana ili je igra pripomogla da se ponešto potisne – već je stvar nahođenja pojedinca posmatrača. U svakom slučaju, jedno sveže i kultivisano delo ugledalo je svetlost dana.”

M. Dimitrijević