Песник Стеван Раичковић написао је стих: „Кроз пукотину посматрам  реку / како померам главу – тако померам реку.” Према речима критике, управо у овом стиху налази се суштина онога што ради Милица Флеисигова (1980), фотограф, која живи и ствара на размеђу Београда и Прага, где се и школовала и направила прве фотографске кораке. Њена прва самостална изложба „Дугови, сенке, одрази” недавно је отворена у Срећној галерији СКЦ-а и трајаће до краја фебруара.

Бавећи се сенкама, присуством и одсуством објеката, Флеисигова у свом раду користи три поступка: у једном владају сенке у реалности пејзажа; други је заокупљен променом ентеријера, а трећи је класични пејзаж у којем превагу носи осећај за поетизацију.

– Сам назив изложбе јасно говори чиме сам се играла снимајући ове фотографије. Играла сам се нашим схватањем реалности, покушавајући и себе и друге, оне који ће посматрати моје фотографије, да мотивишем да мисле о томе где је граница између илузије и стварности. Шта су сенке, а шта су стварни људи и колико једни друге условљавају – каже Флеисигова.

Око двадесет фотографија, колико их је изложено погледу публике, настале су, како каже ауторка, у распону од око три године. Оно што их чини специфичним, поготово у време готово императивног коришћења нових технологија, јесте то што нису дорађиване и монтиране, већ су штампане интегрално, онако како су оригинално и снимљене. На некима доминира јако светло, на другима тама, неке су изоштрене, неке не, пратећи основну идеју преплитања сенке и одраза.

– Све фотографије су у боји и на свакој се углавном налази по неколико ситуација. На једној чак четири, кад се мало боље погледа. То доприноси осећају магичности и динамизма – објашњава Флеисигова, чије су фотографије до сада објављиване у недељнику „Европа”, профилисаним часописима у Републици Чешкој – за уметничку фотографију„Foto-Video Advanc”и „Fotografie” и комерцијалну у магазинима „Můj dum” и „Bydlení”. И додаје да велику захвалност дугује људима из Срећне галерије, чија су врата била прва, а испоставило се, срећом, и последња, на која је закуцала у потрази за адекватним простором за излагање радова. 

Одсуство грубе свакодневице, жеља да се оплемени оно „ту пред нама” носи елементе оптимизма, што је једна од обавеза уметности, записао је Братислав Љубишић говорећи о стваралаштву Флеисигове. И закључио: „Да ли је стварност улепшана или је игра припомогла да се понешто потисне – већ је ствар нахођења појединца посматрача. У сваком случају, једно свеже и култивисано дело угледало је светлост дана.”

М. Димитријевић