Суботица – Овде су јој књиге и ципеле. Дакле, сада живи овде, али готово сваке две седмице пакује кофере и лети за Лондон.

– Путовања су део свакодневног живота оперског уметника. У почетку сам била скептична како ће то ићи, али сваког месеца је све боље, прича нам Аленка Поњавић, тек пристигла са пробе за један од својих наступа.

Пре десет месеци вратила се у родну Суботицу, пошто је провела готово деценију и по у Лондону. Крајем деведесетих, као студент економије са мањком ентузијазма за ову науку, отишла је у Енглеску да усаврши језик, али је и чувала децу и узимала и часове певања. Из прве је уписала престижну Гилхолд музичку академију, где је завршила и последипломске студије, и то два смера: за оперско певање и за педагошки рад. Представљала је своју академију на престижној годишњој презентацији у Вигмор холу у Лондону, освојила је више награда на такмичењима. По изласку са академије где је, како каже, студент заштићен и збринут, јер му школа непрестано обезбеђује наступе, успела је одмах да добије ангажман у шкотској опери, на чију сцену је ступила певајући улогу Еуридике. На фестивалу у Бергену била је Олга у опери Чајковског „Евгеније Оњегин”, а у норвешкој опери носила је ролу Ђулијете у „Хофмановим причама”. И даље наступа у Лондону, Норвешкој, Француској...

– Успела сам свој уметнички живот тако да уредим да није битно где живим. Оперске куће ме позивају захваљујући ранијим ангажманима или преко менаџера, каже Аленка Поњавић. Ипак, додаје, то практично значи и да је непрестано „на вези”, интернет комуникације су њени виртуелни менаџери, путем писама или друштвених мрежа, јер је за уметника веома битно да је у непрестаном контакту са оперским центрима, али и својом публиком . Поготово што је пре више од деценије одлучила да остане слободан уметник, односно да је ангажују само по пројектима.

У времену када управо захваљујући дигиталној премрежености сваки глас може постати доступан и популаран широм планете, оно што неког уметника издваја управо је професионалност.

– Пред један наступ овде чудно су ме гледали шта ће ми и фризер, и шминкер, и гардеробер, али када сам изашла на сцену, било им је јасно. Мој задатак је да наступим у најбољем издању, да на пробе долазим са унапред наученим текстом и музиком. Ако не знате свој посао никоме нисте интересантни. Певати оперу значи сваки дан сатима учити текст, на неколико језика. Учење текста и певање никада не престају за оперског певача. И сада два пута годишње одлазим код свог ментора у Њујорк. Веома напорним радом успела сам пре две године да из мецосопрана постанем сопран, чија музичка литература ми много више одговара по темпераменту и емоцијама, објашњава Аленка Поњавић.

Међу њеним колегама позната је и као певачица која брзо усваја нови текст и музику, па је неретко позивају када за само два дана треба савладати нову улогу. Дисциплина свакодневног учења њој, ипак, не пада тешко јер, каже, срећна је и пред одлазак на пробу.

У Суботици је прихватила да води класу соло певања и има девет ученика. Откако је овде интензивно наступа као солиста и тврди да је посебан осећај када пева пред аудиторијумом, где готово сваког другог слушаоца познаје.

–Мислим да сам неизмерно срећна што већ годинама живим од оног што највише волим, од певања. Наравно, има и тешких дана. Пре две године, када сам добила одличан ангажман, разболела сам се и морала да одустанем и тада неколико месеци није било посла. Али, то су само епизоде, мени и сада изгледа невероватно да већ више од десет година живим само од оног што највише волим, каже Аленка Поњавић.