Meni

Култура

Изгубио се осећај стида

Подигла бих глас против тога што је ова држава толико осиромашена и што се онолики новац нашао у одређеним приватним рукама, каже глумица Светлана Бојковић

Светлана Бојковић (Фото Т. Јањић)

Светлана Бојковић ради нову представу у Атељеу 212. Реч је о драмском првенцу Горана Петровића „Матица” чија премијера је најављена за 12. март на сцени Театра у подруму. Режију потписује гост из Немачке Рахим Бурхан, а у глумачкој екипи су и: Петар Краљ, Саша Торлаковић, Горица Поповић, Ненад Ћирић, Драгана Ђукић, Милош Кланшек и Урош Ракић.

Представа „Матица” бави се моралом, променом система вредности у садашњем тренутку. Драма је зачињена и дубоком иронијом...?

Петар Краљ игра главног јунака Андрију Гавриловића, заставника ЈНА у пензији који се током радног века сељакао по целој Југославији. На крају је дошао да живи у неки од многобројних солитера у Београду. Прича се дешава у подруму. Тумачим његову супругу. Са њима живи син који је, наравно, без посла, ожењен је и има дете. Све вредности из Андријине младости су се срушиле, зато одлучује да живи у подруму јер ту једино проналази свој мир. Прича се врти око гвоздене матице за „пони” бицикл који Андрија жели да поправи и поклони свом унуку за рођендан. Проблем настаје када му се откотрља шестоугаона матица у туђи подрум. Писац посебно инсистира на метафори шестоугаоне матице. Комшиница му даје кључ од свог подрума да је тражи под условом да га представи као експонат у оквиру своје туристичке агенције. Е, то је та велика иронија: време Андрије Гавриловића је прошло. Такав човек данас је само део музеја.

Ваша јунакиња Милена Гавриловић је жена која дели судбину свога мужа током четири деценије брака. Стрпљива је, мудра, стуб породице. Да ли је данас породица изгубила своју функцију?

Нажалост јесте. Породица се растаче! Жене су преоптерећене својим послом и радом. Уз то, жене више нису тако ни васпитане: да трпе и деле судбину мушкарца. Милена Гавриловић се бори за свој брак јер је љубав у питању, иако су се и у њој наталожиле муке које је прегрмела са мужем. Љубав их је одржала, а она је данас жртвована у корист материјалног. То је општи талас, тренд. Све мање је људи који у том цунамију успевају да се одрже. Врло је мало парова који могу и успевају да се одрже.

Нисте носталгичар. Ипак, тврдите, неке ствари су се раније знале, у нешто се веровало, да нам је друштвена клима ужасна?

Прелистајте новине, упалите телевизор. Шта гледате на разним телевизијским станицама? Шта читате у новима? Сведоци смо толиких убистава око нас, криминала, крађа, људи без посла. Стандард пада из дана у дан. Ритам живота се убрзао. Људи су преоптерећени. Пливаш да не би потонуо, у смислу: добро је да ти је глава изнад воде.

Живимо у времену профита и потрошачких кредита. Чиме се и како борити у таквом времену?

Унутрашњом, сопственом духовношћу. Неко би то назвао бекством. Ја то зовем унутрашњом емиграцијом. Људи живе у стресу који изазива многе болести. Значи, мораш сам да направиш микроклиму у себи. Да самог себе мазиш и пазиш и да не дозволиш да спољашње ствари утичу на твоју психичку стабилност. Не волим људе који кукају. Све примећујем и све ме нервира, али сам успела себе да васпитам, да не дозволим да ме то разара. Размишљам овако: човек не може да бира када ће и где да се роди. Родиш се тада, затекне те такво време. Па и Шекспир је писао: „Ово време је изашло из зглоба”. Треба изградити осећај унутрашње радости и уживати у малим стварима. Када човек уради малу ствар, па макар се обрадовао што је уштедео 200 динара и то је нешто. Што се везује за мој мото: „Ниједан дан без црте”. Та црта може да значи и скувати ручак. Сашити нешто. У томе може да се пронађе вредност, смисао живота. Ништа друго нам не преостаје.

Ваши узори, на известан начин, биле су Елизабет Тејлор, Ава Гарднер, односно Марија Црнобори, Мира Ступица, Љиљана Крстић. Зашто сте убеђени да је прошло време звезда и правих узора?

У Холивуду више нема гламура, а он је био узор, диктирао филмску и менаџерску моду у Европи. Америка се вратила у филмовима на обичан свет. Имате много глумица, ради се пуно серија, филмова. Не ради се о томе да те жене немају квалитет, једноставно цела концепција је таква да се више не производе звезде типа Мерилин Монро. Изузетно ценим Хелен Мирен, енглеску глумицу, оскаровку која снима и у Америци. Она је реткост, али није звезда у оном смислу како су се раније производиле звезде.

Сведоци смо естрадног таласа који нас је запљуснуо. Умни људи као да су се повукли. Шта данас значи бити јавна личност?

Телевизија нам и даље приказује разне ријалити програме од којих ћемо се напросто погушити. Тај талас је свуда прошао, али код нас још увек траје. И трајаће док се буде материјално исплатио свима онима који на њему зарађују. Није дискутабилно бити јавна личност. Али је важно да човек има одговорност када иступа у јавности. Мора да има домаће васпитање, осећај естетике, да зна да се понаша, да промисли пре него што нешто каже. Тако мислим ја, и на жалост мали број људи. Међутим, већина данас сматра да је најважније појавити се на телевизији, бити примећен, изаћи из анонимности, а ко су и које су вредности њиховог рада то није важно.

Важите и за великог борца још од раног детињства? Против чега бисте данас подигли глас?

Не знам против чега пре! Подигла бих глас против тога што је ова држава толико осиромашена и што се онолики новац нашао у одређеним приватним рукама, а новца за развој друштва и привреде нема. Разумем било је разних ситуација. Човек је кварљива роба, дође у разне ситуације, нађе се на извору. Може да стекне, да не употребим неки други израз, огромне паре. Па зашто ти људи не развију нашу привреду, не учине нешто у корист своје земље и народа.

Позориште је, поред осталог, и остварење емоција којих се стидимо. Да ли је стид ишчезао, изгубио своје значење?

Стид је важан фактор у регулисању естетике. Ако човек нема стида, нема ни потребу да гаји и поштује естетске вредности, јер га ничега није стид. Уметник мора да буде и естета, зато се због неких ствари које су изван естетике једноставно стиди. Стид се као категорија нажалост губи. А то никако није добро.

Борка Г. Требјешанин
објављено: 21.02.2011

Последњи коментари

Zoran Martinovic | 21/02/2011 14:34

Zasto ove rijeci tako glasno odjekuju cak i do Australije? Valjda zato sto ovo nase Globalno Selo pati od istog primitivizma ma gdje da se nalazimo. Svako vrijeme ima svoje junake i miljenike, drago mi je reci da sam postovalac Vaseg umjetnickog rada postovana Svetlana. Puno srece i sve najbolje.

bogdan basaric | 21/02/2011 16:56

Sada znam zasto je Dostojevski tvrdio da ce lepota spasiti svet. Bravo Svetlana... bogdanikus@gmxd.de

ivana stil | 21/02/2011 19:13

sjajna ste glumica,zena i prava ste dama!sve Vase uloge su besprekorno odglumljene i odigrane..svaka Vam cast!Jos mnogo,mnogo uloga na sticama koji zivot znace..divni ste!a stida?ah to odavno ne postoji..nazalost..takvo nevaspitanje vlada da je to tragicno...steta!

За Ваш уређај постоји Андроид апликација, желите ли да је инсталирате?

Инсталирај Касније