Недавно у Берлину, на европској премијери филма „Човек звани храброст” браће Коен, с којим је отворен овогодишњи Берлинале, 61-годишња филмска звезда – глумац, сликар, фотограф, рокенрол композитор и певач – Џеф Леон Бриџис (1949, Лос Анђелес), заблистао је у пуном сјају. У улози америчког маршала – једнооког, подебљег Рустера Когбурна, што ће вечерас видети и публика београдског Феста (дистрибутер „Тарамаунт”).

Глумац великог формата, увек насмејан, забаван и чио, син је глумаца Лојда Бриџиса и Дороти Симпсон и брат глумца Боа Бриџиса. Одрастао је у Холивуду 50-их и 60-их, а своју прву улогу на филму имао је још 1950. године као шестомесечна беба. Имао је свега 21 годину када је играо у „Последњој биоскопској представи” Питера Богдановича, нешто касније био је млади боксер Ерни у „Fat City” Џона Хјустона, па глумац у филмовима Боба Рафелсона, Мајкла Ћимина, Френка Перија (на снимању филма са Перијем упознао је и оженио Сузан Гестон, са којом има три ћерке), Кополе, Бентона, Карпентера, Бела, Хопкинса, Коенових...

Са овим филмским „бунтовником”, шест пута номинованим за Оскара и са једним освојеним, који је за свој хуманитарни рад за спас гладне деце 2000. освојио награду „Раул Хулиа”, разговор за „Политику” је вођен у берлинском Хотелу де Рома, а разговор се није тицао само његове последње улоге у филмском римејку насталом према књизи Чарлса Портиса и сарадње са Коеновима, већ и Бриџисовог приватног живота у којем је значајно место увек заузимала његова породица.

Да ли је тачно да сте, пошто сте прочитали књигу Чарлса Портиса, изјавили да је она баш таква као да су је писала браћа Коен?

Портисова књига је баш таква: пуна уврнутог и сувог хумора и цинизма, баш као да су је писала браћа Коен. То ми се допало. То што сам сада ја, после Џона Вејна, био у прилици да играм лик маршала Рустера Когбурна која је Вејну својевремено донела Оскара, није ме уопште оптерећивало. Јер, знао сам да Коенови немају намеру да праве римејк „Човека званог храброст” Хенрија Хатавеја. Желели су нову екранизацију Портисове књиге и то су и урадили. Зато сам ја створио потпуно нови лик Когбурна.

И није над Вама током снимања лебдео дух Џона Вејна?

Није, јер сам знао шта ми ваља чинити. Никада нисам био у прилици да лично упознам Џона Вејна, али сам гледао све његове филмове и спадам у његове обожаваоце. Ми смо одрастали на вестерн филмовима и заиста волим добар вестерн и радо сам прихватао улоге у њима. Сетите се „Врата раја” Мајкла Ћимина, филма који су сви у Америци и Холивуду мрзели. Сматрам овај Ћиминов филм можда и најбољим вестерном икада снимљеним и, срећом, у последње време све више људи се слаже са мном. Сасвим је могуће да Мајкл Ћимино коначно буде „рехабилитован” за овај филм.

Са браћом Коен сте својевремено створили култни филм „Велики Лебовски”, да ли сте због тога сада са њима радо обновили сарадњу?

Изузетно ценим и волим оно што раде браћа Коен, и то је добро познато. Они су заиста нешто посебно у америчком филму. И њихово место је посебно. Није ми било ни на крај памети да их одбијем, поготово што ми се допала идеја да глумим поново у вестерну. „Велики Лебовски” је велики амерички филм, мислим да није ништа мањи од „Кума”. Улога у њему донела ми је такву славу да и дан-данас постоји у Америци дводневни „Лебовски фест” који се одржава у много градова. Људи се лепо окупе, обучени у ликове из овог филма, пију пиво, гледају по ко зна који пут овај филм, бендови свирају уживо и забаве трају до зоре!

Толико сте већ пута били номиновани за Оскара, па и за улогу у филму „Човек звани храброст” Коенових. Прошле године сте га освојили за улогу у филму „Луда срца”. Трају Оскари, а трајете и Ви?

О, да. Трајем. Више од четири деценије и за то време стигло је шест номинација за Оскара. Оскар ме је све до прошле године стално нешто избегавао. Сећам се прве номинације, 1972. године за улогу у филму „Последња биоскопска представа” Питера Богдановича. То је било нешто и то се заиста памти. То прво огромно узбуђење, када си млад и мислиш да значиш нешто!

Имате тако дугу каријеру, али после толико година „боравака” у различитим улогама, није ли понекад тешко фокусирати се на глуму? Ту је сликање, фотографија, рокенрол?

Чудно је, али свака ме улога освежава. Још увек ми је тај нерв прилично виталан иако, откако старим, понекад имам и онај осећај који се можда назива страх. Али, мислим да страх помаже фокусирању и преданости. Све моје остале „професије” – сликање, фотографисање, компоновање, певање, повезане су са мојом природом. Приметио сам да када се креативно ангажујем, покрећу се сви моји креативни потенцијали истовремено. Као да хоће да испливају заједно, у истом тренутку. Сви су они међусобно повезани и раде заједно. Нешто од свега тога пренео сам и у лик ексцентричног писца за децу Теда Кола, у филму „Врата на поду” рађеном према роману Џона Ирвинга. У том филму су коришћени моји цртежи, баш као што су коришћени и у филму „Fearless” Питера Вира. Вир воли моје слике. Он мисли да сам ја „озбиљан сликар”!

Поменули сте страх, да ли сте икада имали страх од тога да можда можете да будете незапослени глумац?

Занимљиво је што сте ме баш то питали, јер ми често пролази кроз главу: „Зар не би било лепо када више не бих морао да глумим”. Многе ствари у мом животу имају релацију љубав-мржња. Спреман сам на изазове, али, са друге стране, не волим да будем изазиван. Волим нормалан живот, не волим да се претварам. Глума јесте претварање. Међутим, ја глуму волим и она долази из мог срца. Страх да неће бити следеће улоге је класичан глумчев страх, готово природно стање.

Често за себе кажете да сте производ „холивудског непотизма”?

Ха! Ја сам прави татин син!

Тата је одлучио шта ћете бити када порастете?

Па наравно да јесте, када ме је убацио у први филм још када сам био беба од шест месеци.Био је то филм Џона Кромвела.Мој тата је био велики и искрени обожавалац шоу-бизниса и било му је незамисливо да било ко од његове деце и породице не учествује у њему.

Али, бежали сте од глуме ?

Читаву своју младост! Коначно је почела да ме стиже! Ха!

Вашим ћеркама никада нисте наметали професије?

Никада! Зато ме ћерке обожавају! И жена ме обожава. Замислите, још увек! Она ме је увек држала при земљи и на томе сам јој веома захвалан.

---------------------------------------------------

Чији је утицај за Вас био пресуднији, оца Лојда или глумца Лојда?

Он је био толико важан део мог живота, не само због љубави и подршке коју ми је пружио, а која ми је била неопходна, већ је и директно заслужан за моју професију. Отворио ми је врата филма, учио ме свему важном у шоу-бизнису, правилима игре. Мој отац заиста није марио што сам ја „производ непотизма” и што радим његов посао са њим. Прве јасне успомене везане су за рад са оцем, имам на уму серију „Морски лов”. Сећам се јасно тога како седим на његовом кревету и како ме он учи шта да радим и шта да кажем у сцени коју ћемо ујутро снимати.

Дубравка Лакић