КУЛТУРА И СВАКОДНЕВИЦА
Политика, попут других активности, претпоставља и одговарајућа средства која се користе ради остварења одређеног циља. Несумњиво је да су речи најадекватније политичко средство доказивања у оспоравању туђих и потврђивања сопствених аргумената. Међутим, узбуркане емоције постајући јаче од могућности самоконтроле и поштовања постојећих правила опхођења, покрећу у појединцу талог колективног искуства, а речи у полемичком жару постају убојито оружје за обрачун са противником. Политички говор постаје најближи магијској пракси, а скупштинска говорница место обнављања архаичних формула. Тако су се недавно нашим мутним политичким небом, у делу који припада радикалној странци, проломиле клетве упућене политичким ривалима. Кроз клетве је проговорило заборављено архаично искуство које у нашој историји и култури има своју дугу али већ и заборављену традицију.

Заснована на веровању да ће имати утицаја на прокуњеног, клетва је била моћно средство застрашивања. Из страха да не буду уклети и проклети, људи су се бојали клетви, па је она и коришћена за остварења жељеног циља. Иако је страна хришћанској етици праштања зла, приписивана је у народном тумачењу и највећим националним свецима како би се сачувао њен легитимитет у обичајној пракси. Свети Сава је, наводно, проклео јасику да вечно трепери, а коња да никад не буде сит.

Као правно средство клетва се помиње и у Душановом законику у члану којим се санкционише корупција приликом давања највиших архијерејских чинова. Међутим, у немогућности да примени одговарајућу казну за овакав прекршај, законодавац жигоше проклетством како постављеног, тако и оне који су га на овај начин поставили на незаслужено место у цркви. Кнез Лазар ће се, према народној песми, послужити клетвом да би повећао број сабораца за одсудни бој на Косову. Клетве су биле раширене и честе у политичкој пракси средњег века. Француски краљеви су своје прогласе ојачавали омиљеним клетвама, по којима су у народу и добијали своје надимке. Да проклињање може бити успешно средство за остварење политичких циљева говори и податак да је претњом клетве, Петар I Петровић Његош успео да помири крвно завађена братства Брајиће и Његоше.

Будући да истоветан страх од проклетства постоји и од кршења заклетве, није нимало случајно да је 2006. године након покушаја појединих чланова Српске радикалне странке да напусте странку, њен тадашњи потпредседник поделио заклетву радикалима. Заклетва оданости странци се полагала у цркви, а њен иницијатор је опомињао да би евентуални прекршиоци требало тада да размисле о последицама свог поступка уколико им је стало до будућности своје деце.

Верује се да речи клетве имају магијску снагу тајанственог деловања на лице коме су упућене. Иако имају моћ првенствено превентивног деловања, изговорене клетве проистичу из немоћи да се другачије оствари жељени утицај и казни прекршилац. Будући да као архаично средство правде, представља одговор на неправду и учињено зло, клетва је осветољубиво враћање зла прекршиоцу важећих моралних начела. Подстакнута гневом и осветничким страстима, она је показатељ статуса и стања увређеног, пониженог и немоћног појединца који се њоме служи. Иако клетве као и псовке користе припадници оба пола, у нашој традицији клетве су постале женско, а псовке мушко вербално оружје. Тај женски израз немоћи исказан је и у нашој политичкој пракси у понашању чланица поменуте странке.

Непримерени физички и вербални гестови су израз злоупотребе слободе политичког понашања и говора. Прецизније речено, клетвама се у политици профанише свето, које губећи некадашњи обредни карактер постаје пуки, необавезни и комичан ритуал. Међутим, коришћење архаичних средстава не доприноси стварању амбијента у којем би постала могућа слободна и весела игра са крхотином прошлости. Враћање клетви у политички говор указује да њихово озбиљно коришћење није само траг прошлих времена, већ и наговештај будућности која може доћи. Зато ово прелазно, односно транзиционо време и подсећа на доба када су се успостављале битне разлике између архаичног и модерног, доба када би неко почео проклињати из гнева, други би то чинили смеха ради.

Превладавањем пародијског аспекта, клетве су остале присутне у јавном животу, али су дефинитивно стављене изван оквира службеног и политичког говора. За разлику од развијених култура у којима је отклон од архаизма клетви изражен њиховим пародирањем, код нас су оне изрониле као озбиљно средство политичког говора. То можда најбоље и говори колико треба схватити озбиљно актере наше политичке сцене који се служе клетвама у полемици са својим политичким ривалима и неистомишљеницима.