Алан Фелан, „Горанов прикривени југо”, 2009. Фото Ирски музеј модерне уметности, Даблин, и Галерије Mother’sTankstation

Специјално за Политику
Даблин, маја – Киша је стала, скеле су уклоњене и хромирани костур чуда самоуправне аутомобилске индустрије, „југа 45”, блеснуо је на ирском сунцу. Даблински уметник Алан Фелан и крагујевачки инжењер Горан Крстић могли су да оду у оближњи паб на пинту „гиниса”.

Инсталацијом „Горанов прикривени југо” у водоскоку Формал гардена испред ирског Музеја модерне уметности у Даблину, сарадња између Фелана и Крстића приведена је крају, а „југо” је – заједно са свим асоцијацијама које се везују за ово возило и земљу чије име носи – добио престижан споменик на крајњем западу Европе. Тиме је наш „југо” претекао до сада неприкосновени, архетипски источнонемачки „трабант” на кривини између источноевропске свакодневице и њене западноевропске перцепције и паркирао се – бар што се Даблина тиче – усред културног и уметничког дијалога између две Европе.

„Југо” се више не производи, земља по којој је назван одавно не постоји, а Брус Вилис и Самјуел Џексон, након што су провозали жути „ југо корал” у „Умри мушки 3” прешли су на новије аутомобиле. Остале су само анегдоте и носталгичне успомене. Али, да би појединачне успомене постале колективно памћење, потребна је интервенција уметника. Алан Фелан зна како се то ради. Користећи паратаксу – поступак у коме се различити елементи слажу један поред другог, без уочљивих међусобних веза, он је „сместио” аутомобил у музеј, индустрију у уметност, и бившу Југославију у модерну Ирску. Југословенска култура – она материјална, „историјска” – добила је тиме важан естетски hommage, и то далеко ван граница земаља које су ту културу некада доживљавале као своју и заједничку.

Из даблинског „југа”, чија се фабричка конструкција издиже високо на постољу изнад музејске фонтане, неочекивано ничу необични, гумени „пупољци” који се рачвају и расту, заједно с пратећим асоцијацијама и тумачењима. „Гранчице” и „лишће” производ су духовите „стелт” стратегије коју користи Фелан: треба се, метафорички речено, добро пропети на прсте и разгрнути камуфлажу како би се дошло до „историјске” приче о „југу” и Југославији.

Прича о „ирском југу” почела је пре три године, када је Фелан излагао у београдској галерији СКЦ. Пошто се у то време као уметник, између осталог, бавио и аутомобилском културом „boy-racinga”, успоставио је контакт са „Заставом” и у Крагујевцу је упознао Горана Крстића, главног пројектанта „Застава аутомобила”. Након што је видео Крстићеве тродимензионалне CADпројекте и дизајне футуристичких возила, Фелан је упитао да ли је могуће израдити нацрт „корала” у стилу скулптура које Фелан иначе ради. Крстић је рекао да је то могуће. Тај први технички нацрт – с „гранчицама”, дакако – и у природној величини, био је изложен у наредних годину дана у Београду, Даблину и Портдауну.

У међувремену је Фелан за пројект „југа” добио подршку Музеја модерне уметности у Даблину и прошле године је заједно с кустосом музеја Шоном Кисејном поново боравио у Србији, где се са Крстићем договорио да скулптуру израде у Србији. Након тога, Крстић је „југа” израдио у свом дворишту у Крагујевцу, и недавно га инсталирао у Даблину.

Алан Фелан један је од најоригиналнијих савремених ирских уметника. Његов опус је мултидисциплинаран и обухвата скулптуру и инсталације, хепенинге, видео и фотографију. Рођен је 1968. у Даблину, где је дипломирао на универзитету DCU, а магистрирао је на Рочестер институту у Њујорку. Овај Фулбрајтов стипендиста до сада је самостално и групно излагао широм Ирске, Америке и Европе, укључујући Словенију и Србију. Аутор је и уредник више књига, часописа и монографија.

На скулптуру „Горанов прикривени југо” надовезује се Феланов пројект „Крхки апсолут” који ће током лета бити изложен у Музеју модерне уметности и који је делимично инспирисан текстовима Славоја Жижека. Феланова интересовања крећу се у распону од политичке историје и теорије културе до ирског национализма, популарних супкултура и научне фантастике.

У оквиру последњих пројеката повукао је, каже, одређене паралеле између Северне Ирске и Србије. Као пример наводи стуб за мобилну телефонију који је у Северној Ирској „камуфлирао” као дрво, на сличан начин на који је „југо” прекрио „пупољцима”. „Лишће” заклања технологију, као што политика заклања историју, каже Фелан, и додаје да се не диви технологији, нити да мрзи политику. Важно је пратити оно што је мање очигледно, што се догађа испод површине друштвених токова, и користити технологију као метафору.

Феланов и Крстићев „југо” биће изложен у Даблину до јесени, након чега је предвиђено „гостовање” скулптуре у Лимерику у Ирској и Кардифу у Велсу.

Дејан Новачић