Његови фотограми личе на њега – херметични су, медитативни и тајновити. Баш такав је Јожеф Нађ. Уметник иредитељкоји се још од своје 13. године, када његова преокупација театром није ни билау плану, бави цртежом а чија се изложба „Фотограми – цртежи светлом”, као пратећи програм овогодишњег Битефа, отвара вечерас у 19 сати у галерији „Хаос”.

Иако иза себе има око тридесетак представа, међу њима и комад „Без назива” са којим је и дошао у Београд, никада није напуштао ликовни израз, бавећи се ифотографијом. Почео је инсталацијом. Свестрано. Његов рад, креативни атеље у Кањижи и „Кањишки круг” ставили су овај мали град у којем се родио на културну мапу света. Ту углавном ствара. Ту су настали и фотограми са поставке, који су пре нашег града излагани у Авињону и Брижу.

Први пут, како каже, овај вид уметности заинтересовао га је пре више деценија, када је радио подутицајем тада познатих стваралаца. Незадовољан статичношћу својих дела, направио је дугу паузу. Стрпљиво чекајући инспирацију у тишини. Она је дошла неочекивано, прошле године, и то где – на пијаци у Орлеану.

– Тражио сам реквизите за свој комад и тада сам запазио један кухињски предмет – цедиљку за тесто. Подсетила ме је на једну врсту куполе. Кроз коју, због бројних малих прореза, пролази светлост. Пошто волим средњoвековну архитектуру, посебно катедрале, у којима се налазе бројни витражи, то ме је инстинктивно нагнало да купим потом и стаклене предмете, чаше, вазе... Све то однео сам у лабораторију за фотографију и почео сам да експериментишем. Стакло сам сломио и комадиће даље комбиновао са том цедиљком са почетка приче, снимајући их светлошћу. Полако сам почео да схватам како ти предмети и светлост реагују једни на друге. Њихов сусрет створио је слику и светлост је почела да црта – каже Нађ.

Тајна стварања савршеног фотограма крије се у игри покрета: као музичар, перкусиониста, како сам себе види, Нађ рукама у жељеном правцу помера обиље предмета (картон, жице, метал, стакло) по тактовима унутрашње музике и, уз коришћење светлостi као уметника – сарадника, ствара на фотопапиру, у зависности од експозиције, слику за секунд или два. У једном тренутку спонтаност постаје примарна и тај музичар претвара се у мађионичара а сваки фотограм у уникат. Јер, ако су покрети и предмети исти, немогуће је створити две исте представе.

– Покрете прво увежбавам да би потом постали самосвојни. Као што музичар прво увежбава извођење дела. То је почетак који се, сам од себе, претвара у откривање сржи.Као кад научници, после бројних покушаја, на крају откријушта се десило у првој секунди стварања света – додао је наш саговорник.

Потрага за суштином стварања водиће га, најављује, ка истраживању камере опскуре, у којој се, за разлику од фотограма, слика уместо у секундама генерише сатима. Уз неопходну дубоку концентрацију. Једино олакшање јесте у томе што, за разлику од позоришта, уколико нисте задовољни својим делом можете да га баците и изложите оно по вама савршено, јер га показујете са извесним закашњењем.

– Позориште је мало опаснији медиј будући да представа тече непосредно пред публиком, исправки нема– гласно размишља наш саговорник.

Уочљиво лаку трансформацију енергијеиз једног уметничког израза у други, коју Нађ поседује,Борка Божовић објашњава овако: „Рођен ћутљив, као што су ћутљиви сви који стварају, Јожеф Нађ нас уверава да је та околност – што је сав његов развој протекао у својеврсној и несметаној тишини и посвећености – подарила снажну потребу за различитим креативним радом (а њему је само сопствени рад највише говорио и самим тим значио) и учинила је да осећа одређену сигурност која га одликује, а којом се никад не размеће”.

М. Димитријевић