Како је страдао Бранко Миљковић

У Удружењу књижевника Србије, на педесетогодишњицу трагичне смрти „принца српских песника” – Бранка Миљковића, откривен је барељеф са ликом песника, рад вајара Небојше Митрића, дар Горана Миљковића, песниковог синовца. У пригодном књижевном програму, своја сећања на једног од највећих српских песника, изнели су: Радомир Андрић, Славомир Гвозденовић, Петар Пајић, Драган Колунџија, Адам Пуслојић, Миљурко Вукадиновић, Милица Јефтимијевић Лилић, Предраг Богдановић Ци и Мирјана Ковачевић, а Миљковићеве стихове казивао је Љубивоје Тадић.

Представљена је и књига Бранка Миљковића „Изабране песме” (избор сачинио Слободан Стојадиновић) и „Споменица Бранка Миљковића”, са стиховима српских песника о Миљковићу (приредио Слободан Стојадиновић). Обе књиге објавила је „Беоштампа”.

У ноћи између 11. и 12. фебруара, у једној шуми покрај Загреба, по званичној верзији, српски песник Бранко Миљковић извршио је самоубиство. Имао је само двадесет и седам година. Овај догађај и данас, 50 година касније, изазива многе контроверзе.

Бранко Миљковић је рођен у Нишу 29. јануара 1934. године. Почиње да пише песме са тринаест година. Прву песму објављује 1952. у београдском листу „Записи”, имао је тада осамнаест година.

У књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч”, Петар Џаџић тврди да је Миљковићев одлазак из Београда у Загреб „узрокован љубавним јадом”. Џаџић каже: „Постојала је једна жена – увек постоји једна жена, коју можемо и не можемо идентификовати, и која наноси песнику пораз, онда када му је тај пораз потребан”. Џаџић цитира и писмо које је од Бранка Миљковића добио из Загреба, у којем он, између осталог, бележи: „Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа... Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре...” У пост скриптуму моли Џаџића да му пише све о Њој и каже: „Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.”

Четири-пет дана пре кобног догађаја, 7. фебруара 1961. године, Миљковић је Џаџићу из Загреба послао сасвим другачије писмо: „Ја се осећам одлично. Као да сам се данас родио. Раскрстио сам са свиме што је било јуче и са поезијом и са животом...”

Танасије Младеновић је сматрао, није био једини, да Бранко Миљковић није извршио самоубиство. Малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника. У разговору за „Политику”, Младеновић је 1995. године, дословце, рекао: „На лицу места, после неколико дана по Миљковићевој сахрани, вративши се тада са пута по иностранству, утврдио сам читав низ чињеница које јасно говоре да је тадашњим властодршцима, и у Загребу, и у Београду, било веома стало да се читав „случај” прекрије велом заборава. Кварило би то, забога, наше идилично и за вечна времена пројектовано – братство и јединство”.

У „Књижевним новинама”, 8. априла 1960. године, непуних годину дана пре смрти, Бранко Миљковић је објавио текст поводом годишњице смрти Мајаковског, у којем стоји: „Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутрашњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: Другови не сплеткарите”, а нешто даље, у истом тексту је и реченица: „Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника”.

З. Радисављевић

------------------------------------------

Вече посвећено Миљковићу  

У Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији, вечерас у 19 часова, о Бранку Миљковићу говориће: Радослав Војводић, Драган Колунџија, Петар Пајић, Братислав Милановић, Ратко Марковић Риђанин…, а Миљковићеву поезију казиваће Љубивоје Тадић, Витомир Дардић и Радован Миљанић. У музичком делу програма учествују: Биљана Симић и Иван Љуба.