Култура
Копирај, али и плати
Уколико би била укинута могућност да фотокопирнице нелегално умножавају књиге, ситуација са ауторским правима би се променила
Мало ко је код нас свестан тога шта чини када фотокопира позајмљену књигу. Поступајући тако не само што чини прекршај у односу на ауторско дело, као оригиналну духовну творевину аутора, већ на неки начин скрнави и естетску улогу књиге. Код нас је уобичајено да генерације студената стасавају на учењу из такозваних скрипти, које се размењују, фотокопирнице остварују велике зараде и постоје захваљујући фотокопирању публикација, а издавачи седе скрштених руку док књиге за које су платили ауторска права, преводе и трошкове штампе, таворе у излозима непродате. Ова појава уобичајено се назива пиратерија, и међу издавачима, па и ауторима, не постоји права свест о њеном негативном утицају не само на издавачку делатност, већ и на укупни однос према књизи и као естетској творевини.
Постоје подаци о томе да Норвешка 17 милиона евра инкасира од наплате репрографских права, а организација КОПИНОР, у Ослу, иначе је најуспешнија организација овог типа у свету. Јасно је колико је могуће унапредити издаваштво кад би се поштовала новчана накнада од фотокопирања.
Према речима др Љиљане Рудић-Димић, директорке Ауторске агенције за Србију а.д., фотокопирање ауторско-правно заштићених садржаја у свету се још назива и репрографским правима, и код нас је ова област уређена Законом о ауторском и сродним правима. Уколико би била укинута могућност да фотокопирнице нелегално умножавају књиге, када би била остваривана накнада од фотокопирања књига и друге писане литературе, која у себи садржи нечије ауторско дело, и када би се капацитети факултетских фондова за куповину књига повећали, ова ситуација би се умногоме променила.
– Закон о ауторском и сродним правима РС усвојен је у децембру прошле године, и, иначе, то је осми закон у стогодишњој традицији Србије у области ауторских права и интелектуалне својине. Дакле, код нас постоји закон који штити права аутора и издавача, он је усклађен са међународним конвенцијама и уговорима које је Србија потписала, као и директивама Европске уније, које се односе на ауторско и сродна права – каже за „Политику” др Љиљана Рудић-Димић, додајући да том закону једнако помажу и одредбе из Кривичног законика, Царинског закона, Закона о посебним овлашћењима ради ефикасне заштите интелектуалне својине, Закона о радиодифузији, Закона о телекомуникацијама и других.
Како би разјаснила појам репрографије, наша саговорница истиче да се он односи на копирање на папиру или сличној подлози, копирање на такозваним ксерокс машинама и уређајима, прављење дигиталних копија, копирање за интерну употребу једног система, копирање за потребе појединца или групе корисника.
Љиљана Рудић-Димић посебно истиче колико је важно да се аутори и издавачи удруже када је реч о репрографским правима и да формирају колективну организацију, превасходно када је појединачно остваривање права немогуће или практично неоствариво.
– На међународном нивоу право репродукције, односно умножавања, једно је од основних права које уређује „Бернска конвенција за заштиту књижевних и уметничких дела”. У Париском акту из 1971, допуњеном 1979 године, у члану 9 (1) стоји: „Аутори књижевних и уметничких дела, који уживају заштиту по овој конвенцији, имају ексклузивна права да дозволе умножавање својих дела, у било којем облику и форми” – објашњава наша саговорница.
Према проценама упућених, једини начин да се код нас почне са прикупљањем новца и контролом фотокопирања јесте оснивање колективне организације коју регулише Закон о ауторском и сродним правима Србије. Надлежан орган за то у Влади Републике Србије јесте Завод за интелектуалну својину, који издаје дозволе за рад, и врши надзор над радом у складу са законским овлашћењима.
Марина Вулићевић
-------------------------------------------
Данас семинар о заштити ауторских права
Олав Стокмо, извршни директор ИФРРО-а (Брисел), Међународне федерације организација за заштиту репрографских права, долази данас у Београд, у Завод за проучавање културног развитка, где ће за наше издаваче одржати семинар на тему: „Методологије установљавања организације за заштиту репрографских и ауторских права у савременим техничким условима”.
Последњи коментари
bilo bi lepo da je novinarka, pre objavljivanja ovako glasnog poziva na cuvanje autorskih prava, prvo obavila jedno malo istrazivanje o tome koje se knjige u stvari kopiraju - dovoljno bi bilo i 2-3h u bilo kojoj fotokopirnici blizu bilo kog fakulteta. tako bi videla da 90% kopiranih knjiga nisu u stampi duzi niz godina (npr. studentima PMFa i Filozofskog se redovno za literaturu za ispit daju knjige iz 1955. ili 1975. kojih odavno nema ni u prodaji niti u bibliotekama, fakultetskim i drugim). mozda bi onda dosla i do nekog drugacijeg zakljucka, kao npr. da nije bilo kopirnica koje su same drzale kopije nekih knjiga, dobar deo studenata nikad ne bi polozio ispite jer ne bi nikad nasli knjige.
Opštom demokratizacijom znanja, kojoj u osnovi stoji želja za progresom, ukida se ono što je u akademskim krugovima nazvano "monopol jedine knjige". U praksi, to znači da ja uzmem jedinu knjigu u Srbiji i držim je dvadeset godina, neprekidno prepisujući iz nje. (ako mislite da to nije istina, uporedite pisanija Džadžića i Mukaržovskog). Naravno, novostečeno stanje slobode nekim (mnogim) ljudima smeta, koji bi voleli da postoji jedan čovek koji sve zna, i jedna jedina knjiga u kojoj sve piše. Onda je sve lako, kao valcer, jedan-dva-tri: pokažem ti knjigu, ti kreneš da je uzmeš, ja ti je izmaknem i šutnem te u zadnjicu, ti padneš, mi se smejemo. Nemojmo se zavaravati da je u evropskim zemljama drugačije. Tek tamo postoje "ljudi od jedne knjige". Da nije tako, njihova javnost ne bi tako lako gutala fabrikovanu sliku o nama. A za fotokopiranje i skeniranje ne treba da se brinemo. Već su izmislili emulziju koja ga čini nemogućim. Zato ja i čitam samo knjige starije od 20 godina.
Шта значи наслов „Копирај, али и плати“? Па људи плаћају за копирање. Ако им, рецимо, затреба копија скрипти или уџбеника. А Закон је и то регулисао: „Члан 46. Дозвољено је физичком лицу да без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножава примерке објављеног дела за личне некомерцијалне потребе, чиме није искључена примена члана 208. став 1. тач. 4. и 5. овог закона./ Умножени примерци дела из става 1. овог члана не смеју се стављати у промет нити користити за било који други облик јавног саопштавања дела.” Значи, ако се копира за личну, некомерцијалну употребу, нема шта да се плаћа аутору или било коме другом! Читајте Закон, народе!









