Корупција је моћна звер

Венеција, Лидо –Амерички Мексиканац, филмски вундеркинд, култно име америчког независног филма – Роберто Родригез, сценариста и редитељ култних филмова „Маријачи”, „Десперадо”, „Било једном у Мексику”, заједно с Тарантином и аутор филмова „Од сумрака до свитања” и пројекта „Гриндхаус” (заједнички омаж Б филмовима), ујахао је на венецијански Лидо с каубојским чизмама и шеширом, како и приличи момку из тексашког Остина, како би представио свој најновији, екстравагантни, крваво-акциони филм „Мачете”. У њему је, на себи својствен начин, распалио по горућим унутрашњим америчким питањима – илегалној имиграцији, корупцији и финансијској кризи, а све у форми екстремно насилног филма стрип иконографије у којем је окупио врхунску глумачку екипу: Денија Треха, Роберта де Нира, Стивена Сигала, Џесику Албу, Линдзи Лохан, Дона Џонсона...

У ексклузивном интервјуу за „Политику”, Родригез говори и о политичком контексту „Мачетеа”, избору глумаца и пасији званој филм...

Иза овог, у сваком погледу експлоататорског филма акције, крви до колена, карикатуре и забаве, сатире и ироније, чини се, крије се и дубоко политички ангажовани филм?

Чињеница је да „Мачете” има и политички контекст о проблему имиграције у САД, који је посебно наглашен у случају илегалних имиграната из Мексика као суседне земље. Зато ово није само ескапистичка забава већ и озбиљан филм.

И сасвим је случајно настао у тренутку када овај проблем ескалира у САД и када се доносе непопуларни, контроверзни имиграциони закони које многи називају и расистичким?

(/slika2)Признајем, неке су ствари коинцидирале, али је и чињеница да сам сценарио за „Мачете” написао још пре шеснаест година. Догодило се да се филм појављује у тренутку када је тај проблем веома актуелан и сада израженији него у време мог писања. Актуелност му даје недавно донети контроверзни закон у Аризони којим она покушава да реши проблем илегалних досељеника који није решен на нивоу САД. Аризона је бар нешто покушала, јер америчка влада не чини ништа. Влада мора да решава проблеме, а не да то чини свака од држава понаособ, па онда направе лош посао. Споран закон Аризоне је добар као облик притиска на владу, али никако није добар за Америку јер дискриминише људе.

Није ли „Мачете” и субверзиван филм? Мислим на сцене у којима се добри, вредни и поштени Мексиканци обрачунавају с лошим, поквареним и корумпираним Американцима?

Хм... Још пре 16 година идеја је била да направим филм стрип иконографије и крајње експлоататорски, али с поруком и смисленом причом, а не само с фуриозном акцијом и гомилом крви. Током 70-их година публика је била у прилици да види америчке филмове који су експлоатисали црнце, ослобађајући афроамеричку популацију било каквих стереотипа. Дошло је време да се исто догоди и Мексиканцима и свим протагонистима латино друштвене сцене у Америци. У том смислу главни јунак мог филма бивши полицајац Мачете, постаје суперхерој који се бори за правду и штити невине и потлачене. Попут мексичког Супермена, у филму за који се надам да ће бити глобално занимљив јер говори о неким универзалним вредностима и проблемима који нису само амерички.

Тачно, али одабрали сте прилично необичан начин да о њима говорите: распорена црева, одсечене главе, крв у потоцима?

Насиље у мојим филмовима је толико карикатурално и стилизовано да га нико не може схватити озбиљно. Или барем не преозбиљно. Одувек сам био велики љубитељ стрипа и филмске забаве, ишчашене комедије. То је део мог карактера. Иако већ имам петоро деце још увек сам веома детињаст.

Да ли бисте „Мачете” приказали својој деци?

Не бих, наравно. Од свих мојих филмова моја деца су гледала само мој породични филм „Деца шпијуни” и ништа више.

Дакле, да поручимо и другој, туђој деци да га не гледају?

Не док не порасту. Али, мамама и татама ће бити забавно!

Многи Вам приписују да сте, захваљујући својим филмовима, знатно набоље променили позицију Мексиканаца и Латиноамериканаца не само у холивудским филмовима већ и шире?

Многи редитељи пре мене то су већ чинили и учинили, али је популарност мојих филмова Б продукције, нарочито „Маријачија” и „Десперада”, допринела убрзавању једног неминовног процеса.

До скора је било незамисливо да се негативац-епизодиста Дени Трехо појави у америчком филму у главној улози, а Ви сте га сада произвели у суперхероја Мачету, а Роберту де Ниру и Стивену Сигалу наменили споредне улоге?

Дени Трехо је вансеријски глумац, занимљива филмска фаца и велика звезда. Тачно је да је ово његова прва велика главна улога, али је и чињеница је Де Ниро био први који је потврдио улогу. После његовог пристанка све је било лако. Де Ниру се веома допала идеја да тумачи лик расистичког и корумпираног сенатора. Лик који је желео да одглуми с много ироније. На крају филма се прерушава у Мексиканца којег убија локална полиција јер мисле да је илегални имигрант. Нема веће ироније од тога! Што се тиче Стивена Сигала познато је да сам за њега писао улогу наркобоса Тореса, имајући у виду да ће он бити идеалан партнер Денију Треху за обрачун с мачевима на крају филма...

Свидела им се идеја да играју у Вашој субверзији?

Јасно је да „Мачете” није замишљен као политички памфлет и то су сви глумци врло брзо схватили, а то ће схватити и гледаоци који сами могу да извлаче закључке. За мене је главни проблем корупција коју је теже искоренити, него проблем имиграције или неки други горући проблеми. Не мислим да ће се корупција икада решити. То је велика и моћна звер. Превелика за било коју власт.

Шта мислите да ли је могуће снимити филм попут „Мачета” у каквом великом холивудском студију?

Ни случајно! Ово је филм који може да уради само мала, независна компанија која не мора да полаже рачуна никоме. Рад у холивудском студију подразумева контролу одозго и одоздо, и спреда и отпозади и гомилу бесмислених правила. Мала компанија и радите филм какав желите. Мање новца, мање времена –више креативности! На то сте принуђени.

Не припадате студио-систему, а обезбедили сте овако велике звезде за свој филм?

То је једна од привилегија независног филмског стваралаштва и арт-филма. Пре него што се уз разговоре утрпају агенти, ја већ обавим директне разговоре са глумцима.

Јесу ли Линдзи Лохан и Џесика Алба унапред знале да ће у већини сцена бити готово голе?

Ха, ха! То је још једна од предности такозваног експлоататорског жанр-филма! Линдзи је била сјајан избор за форшпан филма с девојком дуге плаве косе која јој покрива све критичне делове тела док се купа испод водопада. Њој се та идеја веома допала а и допало јој се да тумачи лик раскалашене и размажене ћерке богатог и моћног мафијаша. Лоханова је била веома отворена за све слободније сцене. Џесика Алба их има мање јер је она мачо-детективка. Веома секси!