Лисабон, јунак моје приче

Књига прича необичног наслова „Одакле сам била, више нисам” („Геопоетика”) прво је приповедно дело нашег познатог преводиоца са португалског Дејана Тиага Станковића, који живи у Лисабону, и који ће на овом Међународном београдском сајму књига наступити као аутор на штанду „Геопоетике”, у петак 28. октобра, од 18.30. часова. Тиаго Станковић ће затим бити део екипе аутора и на штанду земаља португалског говорног подручја, које су почасни гости Сајма књига. За наш лист каже да је прича његов омиљени литерарни жанр, да их смишља одувек, али да ништа није бележио до пре неколико година, када је почео да пише на блогу Б 92. „Чар блоговања је у томе што објавиш текст и истог часа га неко негде чита. И одмах се јављају. Овај се насмејао, она пустила сузу. Једном ме је неко прозивао као безбожника и претио ми казном Божјом. Тако сам стекао свест да моја реч успева да изазове емоције какве, док нисам писао, нисам могао ни да наслутим. Изазивати осећања код људи које никада ниси упознао је моћ, прави смисао уметности”, додаје Станковић.

Већ по вашем имену можемо да наслутимо да сте и из Португала и из „ових наших крајева”. Како сте добили средње име Тиаго?

Нисам га добио. Украо сам га oд сопствених синова. У Португалу свако има по најмање два презимена, једно по мајци и једно по оцу. Аристократе их носе и по десетак, да се зна с ким су све у сродству. Мојој деци је рођењем припало презиме Тиаго Станковић. Када су ме једном при пасошкој контроли преслишавали зашто синови имају презиме различито од мог, схватио сам да би то требало регулисати. Но мотивација ми је, искрено, била друга – дојадило ми је да ме мешају с мојим успешнијим имењаком, фудбалером. Замислите да се неко некада заинтересује за мој рад и „изгугла” име Дејан Станковић, кад оно хиљаде и хиљаде чланака о прелазним роковима и головима. Тиаго је, дакле, у мом имену вишеструко користан уљез.

Из ваше књиге види се да много волите Лисабон...

Лисабон је, како би рекли клинци „скроз готиван”. Познајете ли онај осећај када се пробудите ујутру, погледате кроз прозор, и кажете: „Како је ово лепо!” Мени се то у Лисабону догађа свакодневно. Ових дана негде сам уочио најаву за своју књигу – „Одакле сам била, више нисам” – роман о Лисабону. Допало ми се. У неку руку, нису ни погрешили баш тако страшно. То јесу тематски и стилски крајње разнолики комади прозе, али кад се пажљиво нанижу, буде јасно да су сви повезани. Ако ништа друго, кроз све се провлачи један јунак – Лисабон.

Да ли португалски, на којем равноправно пишете, видите као свој други матерњи језик?

Други језик јесте. Да би постао матерњи морао бих да се родим поново од друге мајке. Када су Данила Киша питали зашто не пише на француском одговорио је да је на свом језику способан да осетиделикатну разлику између „тамне” и „тавне” ноћи, а на француском такве нијансе уме да пречује. Ја португалски нећу никада знати као српски. Вероватно ће ми увек недостајати слуха за понеку финесу. И свестан свега тога, опет сам писао на португалском. Немогуће је причу о краљу, чије је име Sua Мajestade El-Rei Dom Manuel I, o Venturoso, и чија се титула састоји од 30 речи, писати на било ком језику осим на португалском, барокнијем од свих језика.

Неке приче у овој књизи написали сте на португалском, па сте их превели на српски?

Преводити своју прозу посебно је искуство, веома налик стварању. Тада имам најширу могућу аутономију, то значи да могу да се играм до миле воље и да се ни о кога не огрешим. То је крајње изазовно. Пре неки дан сам завршио две португалске верзије књиге, европску и бразилску, и обе су пре препев него превод, чак и међусобно.

Како је било када сте преводили нобеловце, Андрића на португалски и Жозеа Сарамага на српски?

Код превођења туђег дела морате пазити да у превод не унесете ништа своје јер бисте тиме повредили туђе ауторство. Кад преводите великане, капитална дела, то је као да преводите текст уклесан у камен. Крајње озбиљна работа. Оно што је добро код великана је да су они, већином, веома писмени људи, у класичном смислу те речи, а што је текст написан боље и ригорозније, то се лакше преводи. Тешко је преводити аљкаво склепане текстове.

Познавали сте Сарамага. Укратко, као у некој од ваших прича, дочарајте нам великог писца.

Преписка је ишла преко његове жене Пилар. Уживо смо се срели више пута, једном да би ми дао интервју за „Политику”. На дан када су 1999. на Београд пале прве бомбе, послали су ми писмо подршке. Реално, нисмо били пријатељи, пре су они желели да некоме кажу утешну реч, а нису се никог другог сетили. Писали су ми у неколико наврата у току бомбардовања, питали како су моји, како се осећам. Када је доцније, у Толеду, најстаријој преводилачкој школи на свету, организован сусрет Сарамага и његових преводилаца, позвали су ме. Недуго затим, у Лисабону је одржан европски скуп књижевника. Преводилачкој агенцији коју водим, тим поводом је запало да обезбедим преводе прилога учесника на португалски. У неком тренутку вечери, улази Сарамаго, а сала на ногама. Кад наједном нобеловац застане, рашири руке и загрли пријатеља кога је угледао у гужви. Остану тако њих двојица ослоњени један на другога неколико секунди, као да су кумови који се дуго нису видели, па нобеловац настави, а пријатељ остане да аплаудира. Тај пријатељ сам био ја. У ствари, то ми је писац после и признао, у том, за мене историјском тренутку, он није имао представу ко сам ја. Само је набасао на познато лице и разнежио се.

Има сете у вашим причама, али више смешних ликова, емиграната, раскалашних шпијуна, светаца, пре свега стараца. Због чега стараца?

Да кажемо да је то једна шарена гомила ликова из живота. Има и стараца, али су они чешће приповедачи него ликови. То није намерно, тако је испало. Књигу сам, после дужег размишљања и упркос великој конкуренцији, посветио својој баки Политими. Заслужила је. Имала је причу за сваку прилику, а док је слушате као да гледате филм. Имала је обичај да каже: „Кад ми неко исприча без детаља, као да сам чула вест на радију”. Тако је мени нарација остала везана за старе људе. И данас, чим упознам причљивог деду или баку одмах кренем да их пропитујем. Понекад имам среће. Део овога што вам у књизи препричавам до мене је дошло тим путем.