„Мириси цимета” засад су запахнули само оне који у балетској сали припремају нову представу Битеф театра. Од 3. марта, премијерне вечери, шириће се то и гледалиштем театра у старој цркви на Скверу Мире Траиловић. Плесни комад кореографа Гаја Вајцмана извешће нова Bitef Dance компанија. Њих седморо на сцени играће седам безимених ликова. У сали ће бити и мало музичко друштво, трио који ће свирати дела естонских композитора, а у том избору је, наравно, и незаобилазни Арво Парт.

Ево Гаја Вајцмана по трећи пут међу Србима. Некадашњег играча чувене израелске компаније Батшева, а данас са већ приличним плесним минулим радом у Холандији, наша публика по добру (уметничком) памти. На 40. Битефу 2006, своју награду доделила је његовој представи „Језик зидова”, коју је поставио у Новом Саду (СНП – Форум за плес). Други сусрет са Вајцмановим опусом био је у пролеће 2008. на Београдском фестивалу игре. На сцени БДП виђени су његови „Поетични порази”, у извођењу „Клуба Гај &Рони. То је Гајова трупа, са седиштем у Гронингену, а Рони (Хавер) је Гајова супруга.

Светска премијера „Мириса цимета” била је 2006. године. Ова српска, четири године после, имаће нека своја обележја, посебности, свој мирис. Кореограф се, иначе, инспирисао славном библијском „Песмом над песмама”, али је напоменуо: „Овде то није само љубав мушкарца и жене, него и више од тога – божанска љубав. С тим, што је тема стављена у ово наше доба”.

Ми бисмо још мало о наслову и том, некад скупоценом, „мирисном зачину”.

– Иза свега стоји тај „симбол” и фрагменти из старозаветне „Песме”, и реч је о различитим нивоима сценског читања овога текста. Од обичног, свакодневног, профаног, до оних дубљих слојева и значења. Многи односи су обухваћени овом представом: мушко-женски, жена-жена, човек-друштво, човек-Бог... У првом плану је наша непрестана потрага за љубављу, која се често различито манифестује и често је веома страствена, каткад до агресивности. Жестока је то битка: савладати чудесну тајну коју зовемо – љубав.

У балетској сали видели смо Вајцмана како играчима открива „тајне” своје кореографије. Ту је и Дуња Јоцић, Београђанка, чланица „Клуба Гај&Рони”, која је већ играла у „Мирисима цимета”. Њега су чекали и други послови, у Холандији, а она је играчица од поверења, особа која наставља даљи рад на рађању београдске представе. А после се кореограф врати, јер његова је она такозвана последња рука. Тако је то у савременим радионицама игре.

Хоћемо и мало „светске” информације и питамо: Шта се тренутно дешава у „Клубу”, у Гронингену, и около њега?

– У Холандији држава помаже одабране трупе. Нама је веома важно што смо се поново изборили за такав статус. Прошли смо на „конкурсу”, а то значи да ће нам још четири године финансирати пројекте. Скоро смо завршили и европску турнеју са новом представом „Pinball and Grace”. Спремам и нови „Језик зидова”. Уместо само жене, сада ће играти само мушкарци – рекао нам је Вајцман и са причом искорачио у неко друго уметничко подручје: Са америчким редитељем пишем сценарио за филм базиран на Дибуку, духу из митологије, и у коме ће главне улоге тумачити играчи из моје трупе, међу њима и Дуња Јоцић, која има искуства и на драмској сцени. Бавио сам се филмом, али ово ће бити мој први целовечерњи пројекат.

Радите и за театар, као редитељ. Какве су разлике између ваших плесних и драмских творевина?

– Код мене неких великих разлика у тим стварима нема: кад радим драму обојим је плесним, а плес – драмским садржајем. Чим сте на сцени, ви знате да увек постоји нека прича која мора да се исприча. Речима или покретом, свеједно.

Шта својим представама кореограф Вајцман првенствено жели да каже публици?

– Прича и идеја су ми најважније. Не гола форма, естетика, визуелни ужитак, често нејасни широкој публици. Може то бити лепо, али шта вреди ако публика не зна шта је гледала. Ја заиста имам много порука, али ми је највише стало до „дијалога” са публиком, да са њом поделим театарски доживљај и да се сви заједно крећемо у једном позитивном правцу.

М. Шеховић