Stvari imaju svoj red i svoj kraj – bar u bioskopu: avioni se obrušavaju, mine eksplodiraju, brodovi tonu, automobili se sudaraju, kočnice ne rade, sila teže je isključena.Rezultat toga je krajnje fotogeničan: delovi ljudskog tela izbušeni šrapnelima mina, metal, staklo, sve se lomi, vatra sve proždire,celina više ne postoji...

Tamo gde prodre filmska industrija, čitav svet se pretvara u prah i pepeo, čitava industrija radi na tome da se sve jednostavnije priče prožmu sve upečatljivijim filmskim efektima.Jer, čini se, da se glavna zabava i sastoji u uništavanju. I ovogodišnji Oskar u Holivudu potvrdio je „katastrofično” raspoloženje u filmskoj industriji.Od „Avatara” do „Katanca za bol”, pisci scenarija ratoborno su raspoloženi.

Zašto je to tako? Šta je toliko privlačno u činjenici da mine eksplodiraju i ljudi ginu, ili ostaju bez delova tela? Da se ruši soliter, da pada avion, ili da cunami pustoši cele oblasti?

Verovatno i zluradost igra određenu ulogu: u bioskopu možete bez ikakve opasnosti i sa mnogo detalja da gledate iz bezbedne tame kako se uništavaju i ljudski životi i stvari. Što znači da bi se moglo reći i da komercijalni film živi, i to ne tek od juče, zahvaljujući i nižim instinktima da se gledaju takve stvari i da se učestvuje, doduše u fiktivnom, ali krajnje realističkom spektaklu. Verovatno ima i nečeg umirujućeg u tome da se prisustvuje iluziji katastrofe i da se bude tihi svedok uspešno koreografisanog razaranja:to politički nije baš korektno, ali deluje kao katarza.

No, pošto je film oduvek želeo da preuzme i dušebrižničku funkciju, on uz pomoć sadizma i velikog uzbuđenja nudi željenu akcionu antitezu relativno dosadnom realnom svetu. Jer, stvarnost se svugde loše prodaje: čak i u evropskim bioskopima su naturalističke drame o nedostatku radnih mesta i studije o malograđanskoj svakodnevici isto tako retke kao u Holivudu, koji ipak ima mnogo širi dijapazon filmova. Zapravo, moglo bi se postaviti i pitanje kako to da velika svetska ekonomska kriza skoro da i nije našla svoj odraz u filmskoj produkciji, a zlatno je pravilo da u ratnim i kriznim vremenima ljudi vole melodrame, dok u miru radije gledaju rat u bioskopu. Kao da posetilac bioskopa može da se opusti samo ako vidi nešto što je u potpunoj suprotnosti sa njegovim svetom i situacijom u kojoj živi. U potrazi za brzim avanturama, danas ne pomažu mnogo ni svetska politika ni društvene novosti: problemi oko novog budžeta, finansijski slom Zapada, ili ljubavne pustolovine Berluskonija, sve to nije dovoljno uzbudljivo ni spektakularno kao osrednja katastrofa u sinemaskopu, jer Irak i Avganistan ipak su suviše daleko.

Zapravo, od 11. septembra 2001. godine trećina filmova iz holivudske produkcije su o ratu i terorizmu i po pravilu su i najgledaniji. Uvek po istoj šemi, politički manje-više korektni, filmovi ne „made in USA”, već „made in CIA”, pa se sada i ne zna ko diktira, a ko sledi: Holivud ili Vašington. Da li to znači da Holivud više i nije samostalan? Ili nikada i nije bio? Još daleke 1915. godine stručnjaci sa američke vojne akademije Vest Point sarađivali su na pravljenju Blifitovog filma „Rađanje jedne nacije”, koji je jedan od najvećih propagandnih filmova u istoriji Amerike. Od tada se ta veza nikada i nije prekidala, posebno je bila jaka u ratovima.Jer, u krizama Holivud dobija ključnu ulogu u američkoj politici. To je ono što se danas zove američka kulturna dominacija u svetu, i što mnogi smatraju temeljem američke imperije u svetu. Filmska industrija kao „meka dominacija” za razliku od „tvrde”, odnosno vojne. Nerazdvojne da bi bile efikasnije. Sudeći po ovogodišnjem Oskaru, za Holivud svetska ekonomska kriza kao da se nije ni dogodila.

Odnosno, tamo gde preti opasnost da vremena postanu suviše blažena, svet, bar onaj imaginarni, mora da se sruši. Jer, kada zavlada nered, stvari izgledaju mnogo šarenije.