Ствари имају свој ред и свој крај – бар у биоскопу: авиони се обрушавају, мине експлодирају, бродови тону, аутомобили се сударају, кочнице не раде, сила теже је искључена.Резултат тога је крајње фотогеничан: делови људског тела избушени шрапнелима мина, метал, стакло, све се ломи, ватра све прождире,целина више не постоји...

Тамо где продре филмска индустрија, читав свет се претвара у прах и пепео, читава индустрија ради на томе да се све једноставније приче прожму све упечатљивијим филмским ефектима.Јер, чини се, да се главна забава и састоји у уништавању. И овогодишњи Оскар у Холивуду потврдио је „катастрофично” расположење у филмској индустрији.Oд „Аватара” до „Катанца за бол”, писци сценарија ратоборно су расположени.

Зашто је то тако? Шта је толико привлачно у чињеници да мине експлoдирају и људи гину, или остају без деловa тела? Да се руши солитер, да пада авион, или да цунами пустоши целе области?

Вероватно и злурадост игра одређену улогу: у биоскопу можете без икакве опасности и са много детаља да гледате из безбедне таме како се уништавају и људски животи и ствари. Што значи да би се могло рећи и да комерцијални филм живи, и то не тек од јуче, захваљујући и нижим инстинктима да се гледају такве ствари и да се учествује, додуше у фиктивном, али крајње реалистичком спектаклу. Вероватно има и нечег умирујућег у томе да се присуствује илузији катастрофе и да се буде тихи сведок успешно кореографисаног разарања:то политички није баш коректно, али делује као катарза.

Но, пошто је филм одувек желео да преузме и душебрижничку функцију, он уз помоћ садизма и великог узбуђења нуди жељену акциону антитезу релативно досадном реалном свету. Јер, стварност се свугде лоше продаје: чак и у европским биоскопима су натуралистичке драме о недостатку радних места и студије о малограђанској свакодневици исто тако ретке као у Холивуду, који ипак има много шири дијапазон филмова. Заправо, могло би се поставити и питање како то да велика светска економска криза скоро да и није нашла свој одраз у филмској продукцији, а златно је правило да у ратним и кризним временима људи воле мелодраме, док у миру радије гледају рат у биоскопу. Као да посетилац биоскопа може да се опусти само ако види нешто што је у потпуној супротности са његовим светом и ситуацијом у којој живи. У потрази за брзим авантурама, данас не помажу много ни светска политика ни друштвене новости: проблеми око новог буџета, финансијски слом Запада, или љубавне пустоловине Берлусконија, све то није довољно узбудљиво ни спектакуларно као осредња катастрофа у синемаскопу, јер Ирак и Авганистан ипак су сувише далеко.

Заправо, од 11. септембра 2001. године трећина филмова из холивудске продукције су о рату и тероризму и по правилу су и најгледанији. Увек по истој шеми, политички мање-више коректни, филмови не „made in USA”, већ „made in CIA”, па се сада и не зна ко диктира, а ко следи: Холивуд или Вашингтон. Да ли то значи да Холивуд више и није самосталан? Или никада и није био? Још далеке 1915. године стручњаци са америчке војне академије Вест Поинт сарађивали су на прављењу Блифитовог филма „Рађање једне нације”, који је један од највећих пропагандних филмова у историји Америке. Од тада се та веза никада и није прекидала, посебно је била јака у ратовима.Јер, у кризама Холивуд добија кључну улогу у америчкој политици. То је оно што се данас зове америчка културна доминација у свету, и што многи сматрају темељем америчке империје у свету. Филмска индустрија као „мека доминација” за разлику од „тврде”, односно војне. Нераздвојне да би биле ефикасније. Судећи по овогодишњем Оскару, за Холивуд светска економска криза као да се није ни догодила.

Односно, тамо где прети опасност да времена постану сувише блажена, свет, бар онај имагинарни, мора да се сруши. Јер, када завлада неред, ствари изгледају много шареније.