56. Пулски фестивал

Од нашег специјалног извештача
Пула – После половине одгледаних филмова из националне конкуренције 56. Пулског фестивала, мирне душе се може рећи да су се „Црнци” Звонимира Јурића и Горана Девића и „Кењац” Антониа Нуића наметнули као два водећа фестивалска наслова.Јурићев и Девићев филм тематизује, у хрватском филму доскора најчешће прећуткиване, најмрачније аспекте „домовинског рата”. Оне о којима се шушкало и често бојажљиво писало у новинама, али које су политичари и „домовински јуришници” „гуралипод тепих”.

Тренд такозваног ширења истине о рату у хрватском филму је снажно започетфилмом „Свједоци” Винка Брешана (2003), настављен „Живим и мртвим” Кристијана Милића (2007),акулминирао је „Црнцима” Јурића и Девића. Прича о припадницима специјалне јединице, очигледно паравојне формације, који дејствују на првим линијама фронта од Осијека до Сиска (иначе, градови у којима су аутори рођени 1971. године), испричана је редитељским минимализмом, сугестивно и функционално, уз врхунску подршку изврсне мушке глумачке екипе и камере иза које је стајало сигурно око Бранка Линта.

Баришића, Фрању, Дарка и Шарана, видимо како у застрашујуће црним униформама, а у стилу ликова из „Јужњачке утехе” или чак и јунака из „Живих и мртвих”, тумарају наоружани шумом,предвођени Ивом кога једноставно зову „газда” (изврстан Иво Грегуревић) и који их унезверено води у потрагу за мртвим саборцима и у осветничку, диверзантску акцију кршећи,заправо,примирје које је са јединицама ЈНА потписао генерал Антон Тус.

Наставак филма јунаке,заправо,враћа на почетак, у њихово „природно станиште” – напуштену касарну, складиште и гаражу. Ту Јурић и Девић откривају много о својим филмским јунацима, међусобно спојеним једино заједничким нечасним ратним работама. Дискретни, пригушени и готово случајни поглед на крваве зидове и подове у гаражи откривају више и филмски снажније о природи „посла” ове групе људи, него било каква експлицитна сцена тортуре, мучења и убистава. Јурић и Девић тако веома мудро и функционално указују да су „црнци” они који су убијали људе са црних листа и све неподобне цивиле, алудирајући тако и на актуелни осјечки „случај гаража” због којег је Бранимир Главаш осуђен на 10 година затвора.

У филму у којем се не виде жртве нити сами злочини, сва мучнина, суровост рата, психолошки профили ликова које су стигли њихови унутрашњи демони, постигнути су изврсним грађењем атмосфере, врхунски компонованим кадровима и незаборавном глумом Крешимира Микића (одглумио је страх за Оскара), Фрања Дијака, Ракана Сусхаидата, Никше Бутијера и наравно– Ива Грегуревића.
Нуићев филм „Кењац” (херцеговачки назив за магарца), пре свега је изврсно написана (Нуић је и сценариста), врхунски глумљена и снимљена и сензибилно режирана породична драма. Ово је узбудљива и дубоко хумана прича о повратку отуђеног сина Боре у завичај– малено, камењем заробљено и сунцем спржено херцеговачко село Дриновце, и о разрешењу сукоба који су дуго оптерећивали његове односе са оцем и,тако посредно,са женом.

Умеће вољења ближњих или поштовање жена, није „наука” коју су научили јунаци ове Нуићеве филмске приче. Показивање љубави је шкрто, баш као што је шкрт и херцеговачки крш који, у изнијансираним сепија тоновима, тако лепо и ефектно снима Мирко Пивчевић, урањајући дубоко и веома блиско,и у сваког од филмских јунака који у прекретничким тренуцима рата у БиХ (лето 1995), пролазе и кроз сопствене ломове и прекретнице да би их, неочекивано, спојила једна љупка и бенаста животиња.

Небојша Глоговац као Боро у стању је да глумачки изнедри и најтананије унутрашње стање. Његов снажни „глумачки спарингпартнер”, у лику рођеног брата Петра који је успео са породицом да изађе из Сарајева, али у инвалидским колицима, јесте маестрални босански глумац Емир Хаџихафисбеговић (игра и у „Црнцима”, малу али ефектну улогу), док лик супруге Јасне врхунски игра Наташа Јањић (гледали смо је у „Аждахи”). У колоритним и дубоко емотивним ликовима су и Тонко Лонза као Боров, за љубав неспособни отац Пашко и сјајни Љубомир Кики Капор и Асја Јовановић као тетак и тетка– Анте и Љуба. Филм за дуго памћење.

Солидан утисак оставио је омнибус филм „Загребачке приче” које потписује 11 хрватских аутора. Од девет кратких филмова (неуједначеног квалитета) унутар овог омнибуса, ипак се издвајају„Инкасатор” Игора Мирковића, „Рециклирање” Бранка Иштванчића и „Жути мјесец” Звонимира Јурића.

Иако је у самом полазишту указивао на велике потенцијале, најновији филм Дејана Шорка „У земљи чудеса” ипак није испунио очекивања. Прича која се да свести на самоодређивање главне јунакиње– малене Алице (девојчица Марија Стјепановић), које гласи: „Тата ми је погинуо, стрико умро, мајка је у Немачкој, ја имам рак”, показала се претенциозном и редитељски смушено изведеном. Шорков реализам,у традицији хрватског црног филма, аутору најчешће измиче контроли, опасно се граничећи са чистом патетиком.

Иако се,такође,може подвести под „хрватски црни талас”, „Човјек испод стола” Невена Хитреца (према добром сценарију његовог оца Хрвоја Хитреца), оставио је много бољи утисак. Туробна драма о сложеним породичним, љубавним и пријатељским односима групе људи која живи у сопственом микрокосмосу– на,и око пијаце негде на крају града, обојена је врсно темпираним хумором. Ово је добро и чврсто скројена прича у којој једино идеално не штима сам крај. У квалитете филма могу се убројати глумци– пре свега,Лука Петрушић, Јелена Лопатић, Весна Зима и Дамир Лончар, као и изврсна атмосферска фотографија Станка Херцега...