Berlin, 15. februara - Kada su negde sredinom devedesetih godina zidovi Bristola, a potom i Londona, osvanuli oslikani neuobičajenim grafitima nepoznatog autora, sa jasnim antiratnim, antikapitalističkim i antiglobalističkim porukama, pa se potom dogodilo i to da su dežurni čuvari počeli da pronalaze njegove uramljene slike po britanskim muzejima i zoo-vrtu, masa je sa oduševljenjem prihvatila novog anonimnog uličnog heroja, koji koristi pseudonim Banksi (Banksy).

I dok su obožavaoci širom sveta, upoznati inače i putem Ineterneta sa Banksijevim uličnim „činodejstvovanjem”, njegove grafite proglasili umetnošću, britanska vlada je to jasno i glasno okarakterisala kao vandalizam, a Banksija kao „najobičnijeg vandala i provokatora”. Njegove internacionalne grafiterske kolege brzo su prepoznale da je njihova „porodica” dobila novog, važnog i veoma kvalitetnog člana, te Banksi postaje idol i ikona čitavog andergraund umetničkog i buntovničkog pokreta, ali i centar pažnje marketinških agencija, muzičkih i filmskih zvezda i kolekcionara umetninama (i policijskih patrola, naravno). Banksijevo ime i njegovi grafiti postaju brend, a da niko još uvek nije otkrio njegov pravi identitet (Britanci nagađaju da bi mu ime moglo biti Robert ili Robin Banks), niti video njegovo lice u javnosti.

Nije ga videla ni publika Berlinskog festivala, mada se tome nadala, s obzirom da je juče u glavnom programu gledala njegov ushićujući dugometražni dokumentarni film „Izlaz kroz poklondžinicu” (Exit Through the Gift Shop), s kojim je Banksi uspešno uplivao i u filmske vode. Ostavši dosledan svojoj anonimnosti (zbog brojnih sudskih procesa strogo ga čuva) i anonimnosti čitavog „strit-art” gerilskog pokreta, Banksi se berlinskoj publici obratio iz Engleske preko satelitskog linka, zamaskiran kapuljačom i zatamnjenog lica.

– Nažalost, ne mogu da budem danas sa vama. Smatrao sam da je bilo važno da počnemo snimanje globalnog fenomena ulične umetnosti, osećao sam da nam ljudi ne bi verovali kroz šta prolazimo ukoliko im ne pokažemo autentične snimke. Ironija je, ali „Izlaz kroz poklondžinicu” je jedan od najiskrenijih filmova koji ćete ikada gledati. Nije postojao plan, nije bilo scenarija, nismo čak ni bili svesni da stvaramo film dok nismo stigli do pola puta. Dok god vi budete imali mala očekivanja, biće ovo dobar film. U svakom slučaju, gledaćete prvi svetski strit-art „film katastrofe”– rekao je u svom satelitskom obraćanju Banksi.

I nije razočarao. Naprotiv. Pred gledaocima je dinamičan, duhovit i autentičan gerilski film, 87-minutna priča o istoriji i legendi uličnog umetničkog pokreta koji je nastajao u poslednjoj dekadi 20. veka, o njegovim glavnim akterima, međusobno povezanim iako rasutim po celom svetu. Priča je dovitljivo ispričana iz vizure francuskog ekscentrika a američkog imigranta i čuvara prodavnice, pasioniranog amaterskog snimatelja – Terija koji će kasnije postati poznat i pod umetničkim imenom „Gospodin Ispranje Mozga” (uradiće čak i plakat za turneju Madone). Zahvaljujući njegovoj fanatičnoj ljubavi prema kameri, tokom godina su nastali kilometri i kilometri snimljenih traka sa autentičnih „uličnih događaja” širom sveta, tokom kojih su, pod okriljem noći, radili sprejevi i osvanjivala provokativna „umetnička dela” po zidovima njujorških nebodera, pariskih mostova i britanskih skladišta.

U filmu je zabeleženo sve – i kako je pasionirani Teri upoznavao slavne grafitere, kako je došao do onog najanonimnijeg – Banksija, kako je osvojio njihovo poverenje i uspeo da sačuva njihove identitete, hrabro ih godinama prateći kroz sve vratolomne akcije. Ono što Teri nije umeo da uradi jeste to da snimljeni materijal pretoči u film. To je na kraju učinio Banksi.

Rezultat je sada poznat. Ovo je neverovatno zabavan film, hibrid između stvarnosti i fikcije, toliko bizaran da se čovek zapita da li je istinit, sa spektakularnim snimcima i ekskluzivnim materijalmom. Film beleži i nastanak grafita na zidovima Nju Orleansa posle urgana, na onima što razdvajaju Palestinu i Izrael, šale i provokacije, „političke šamare” poput ubacivanja lutke zatvorenika u Gvantanamu u park Diznilenda ili „medijske sprdnje” sa zamenom CD-a Paris Hilton sa Bangsijevim po prodavnicama širom sveta, te i podmetanjem novčanica sa likom princeze Dajane umesto kraljičinim.

Svi najvažniji „satirični komadi” Banksija i nekolicine njegovih kolega, sa izrazitim pečatom kritike konzumentskog društva, takođe su tu. Film beleži i da su među konzumentima njegove umetnosti i Anđelina Džoli i Bred Pit, Džud Lou. Svi su oni lično bili prisutni na izložbi u Los Anđelesu na kojoj je glavni „eksponat” bio džinovski iznajmljeni slon, obojen crvenom bojom za kolače. I aplaudirali su. Nalaze se i među kupcima njegovih skupocenih grafita i „instalacija”...