Младобосанцима је Ниче био важан

„Змајеубице – јуначки кабаре” назив је најновијег драмског текста  луцидне ауторке Милене Марковић који ће на пролеће бити постављен на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду. Представу „Змајеубице” ЈДП ће реализовати у оквиру пројекта којим Унија театара Европе обележава стогодишњицу од почетка Првог светског рата.

Драма „Змајеубице – јуначки кабаре” говори о младим, осетљивим напрегнутим људима који су гладни и жељни слободе. Зашто сте причу о Гаврилу Принципу издигли на митски ниво?

Свака драма или поема мора да стоји на неком великом сну или проклетству или истини. Ја не размишљам шта је данас важно, ја размишљам шта је за мене важно, а пошто сам ја човек, врло је могуће да ако у томе идем до краја – онда ће то испунити и друге људе.

Данас је чудно време, на неки начин личи на време у коме су они живели, постоји неколико моћних империја које другима одређују шта и како, перфидно и лицемерно.

Младобосанци су радо читали Ничеа чији сте израз „змајеубице” ставили у наслов своје најновије драме. На шта вас „змајеубице” асоцирају?

Они су свашта читали, гладно и без система, били су мање-више самоуки и у својој суштини модерни и прогресивни. Што се тиче Ничеа, он је у том тренутку био важан јер је приказао моралну загушљивост и лицемерје Европе, ту једну оптимистичну самодопадљивост која почива само на трговачком интересу, и најавио је пророчки и радикално катаклизму која ће да уследи. Како га год тумачили у разним епохама, младим људима тог времена је он вероватно значио као и Јакобу Буркхарту који му је писао да је захваљујући њему „све више независности у свету”. Наравно, он је мислио на независност индивидуе, у суштини на индивидуалну слободу. Зато јако млади људи воле да читају Ничеа. И исто тако ту постоји бекство у честитост, у јасноћу, у највишу интелектуалну слободу.

Вероватно су широм Европе млади мушкарци маштали како су ето они та мужаствена сила која ће направити нови свет. Неки су били  невини брђани, неки други су били безбрижни сифилистичари.

Припадате, рекло би се, линији наше културе која у младобосанцима види један од њених кључних међаша?

Ја не припадам никаквој линији културе, стојим врло одвојено и у стању сам то и да докажем, мада, не верујем да то било кога занима и да се то од мене очекује. Мене је Гаврило Принцип одувек интересовао, и често сам  размишљала да ли је дошао тренутак да могу да га оживим. Ваљда сам то сада успела.

Гаврило Принцип је и лајтмотив ваше песме „Лаку ноћ, синови моји”. Да ли сте из романтичарског угла писали и драму о Гаврилу Принципу?

Јесам. Они су сматрали да је живот уметничко дело, то су сматрали и многи други уметници који су изгорели у прелазним временима: Шели, Рембо, Витмен. И исто тако су сви сањали о изворној људској природи и чистоти без обзира да ли су до ње долазили из своје чедности или из растројства чула и искустава. Сви су они изразито волели човечанство, чак и док су га презирали. Ту постоји извесна дубина у доживљају света и увек присутна иронија.

 За писање драме „Змајеубице – јуначки кабаре” студиозно сте се спремали. Шта вам је било полазиште?

Прочитала сам много на ту тему, да не набрајам. И нисам се служила прочитаним по принципу Прокрустове постеље, нађем нешто што ми одговара па то дељем како мени одговара, не, покушала сам све да сагледам. Полазиште ми је било оно које увек сматрам да је истинитије од историје, псеудолитературе и филозофије, у правој уметности.

Полазиште су ми били ликови из „Тмине” Леонида Андрејева, ликови из „Васкрсења” и из „Злих духова”.И, пре свега, ја сам полазиште. То је моја драма, не нека интерпретација историјске приче.

Имала сам и полазиште за тзв. другу страну у „Добром војнику Швејку” и Шницлеровим комадима. А где су они, ту је и Кафка и Музил, он је дивно писао о глупости. И Цвајг.

О каквим то „контроверзним” темама ученици разговарају с почетка драме „Змајеубице”, будући да прича почиње у учионици с почетка 21. века?

У разним учионицама, салонима, кафанама, око главних токова судбине овог малог народа постоје подељена мишљења и велике мржње се ту праве. Ја сам само покушала да прикажем једну расправу. Мислим да у тој сцени нема неке велике контроверзе, то је приказ одвојености. Свако има своју линију. Иначе, драму ће да објави издавачка кућа ЛОМ па ће моћи лепо да се прочита.

Зашто сте за почетак драме одабрали 15. јун 1910, односно Жерајићев атентат на поглавара Варешанина?

Драма почиње у учионици, наставља се са Жерајићевим вапајем за слободу, наставља се на његовом гробу. Атентат се само посредно описује, и то у једном гротескном маниру.

У „Змајеубицама” има и сонгова, поигравања са формом. Све у служби одбране слободе, зар не?

Сви сонгови су различити и језички и метрички јер их певају потпуно различити слојеви које сам ја приказала. Хтела сам да са једне уметничке дистанце, одређене детаље мучно, сликовито, поетски и прецизно прикажем. То је чист фрагмент, поређан у кабаретској форми, то је приказ једног света који ће ускоро да експлодира у револуцији и страшном рату.

У последње време се доста чудновато посматра Први светски рат.  Гаврило Принцип, тврдите, није био терориста, већ је у својој земљи испред својих идеала и другова извршио тираноубиство као политички чин. Ко је, по вама Гаврило Принцип?

Ко је био Гаврило Принцип, треба питати историчаре.

Ово је време кич политике, кич идеологија и кич уметности. Кич је када се савремени мотиви стављају у личност из епохе, онако како малограђанину то одговара. То је као када у америчком филму лепа Јелена каже Парису: нисам ја лоша девојка што сам се у тебе заљубила, младу су ме удали, криво је друштво. То је скаредно, у тој епохи тако поставити ликове. Да би малограђанин лакше прогутао и евентуално се забавио сервирају се глупости и неподопштине. Ту свеобухватну глупост Набоков је звао прошлост, када је писао о великом Гогољу који је генијално умео да у неколико детаља прикаже жабокречину малограђанштине. Лепа Јелена је симбол, исто као и Медеја. А пошто мораш да направиш живу жену кад правиш карактер, онда кажеш то је жена која је ишла око тројанског коња и гласовима жена и ћерки дозивала грчке јунаке. Исто је била жена која је издала Париса јер није био довољно мушкарац. Значи, једна страшна жена.

Гаврило Принцип је исто симбол. Као драмски карактер је страшан, дубок, пун мржње и љубави и патње и екстазе. И можеш да га волиш, жалиш, мрзиш, да га се плашиш, да му се дивиш, то зависи од онога шта је у теби.

Какав је данас однос према Гаврилу Принципу, односно Првом светском рату?

Не бих да се прикључим том хору историчара са славских столова, подгрејаних породичним причама, и онима који – што су веће космополите, то су већи провинцијалци. Зла су времена и сви се страшно нападају, још ће бити гора ако буде већа глад и збуњеност. Најбучнији су увек они који крију празнину. А немудрим људима је увек неко други крив. Неко би волео да није одавде, па му је то криво, неком је за све крив онај што му је узео трећу краву, а неком је за Први светски рат крив Гаврило и за бабу што је остала удовица. Има их доста који због Слобе нису завршили факултет. Има људи који отпутују у мител Европу па једу шницлу па кажу јао, топи се у устима и јао све бисмо ово ми имали да није било, националиста, комуниста, риста, иста и глиста. То су врло често они који баш нешто и нису много прочитали, а ако јесу смањен им је периферни вид као квочкама, виде само на једну страну, можеш да им даш шта хоћеш да читају.

Који је систем вредности данас на снази?

Данас је све на продају. Тако и ти идеали. Одеш лепо и купиш такво и такво одело, поједеш такву и такву храну, на крилу држиш свој бели мекбук, боли те штикла шта је било јуче, шта ће бити сутра, важно је да си се нацртала тамо да сви јасно и гласно и лепо виде да си ти слободна  у органским чарапицама, значи нападаш неке који нису као ти, при чему ти лепо идеш и све Божиће славиш, плус Хануку у нпр. Лондону. Па онда причаш пријатељици, код нас у Лондону ми на Хануку идемо, и сву храну клопаш, а ујутру мораш топлу воду са лимуном да попијеш, братска си врло пошто си упознала једну толико слатку Ромкињу (уколико си наша жена из региона),или имаш једну дивну, дивну дадиљу, кућну помоћницу, Албанку, Босанку, Молдавку (типично за Скандинавке и Енглескиње), пожртвована си доста пошто рециклираш ђубре и тебе буквално обожавају ретардирана деца коју љубиш и грлиш и дајеш им поклончиће, а једнакост, то је нешто друго, то ти се много не свиђа. Може стварно неко тамо да помисли да је једнак са тобом. Свашта.

Познати сте по својим бритким мислима и ставовима. Важите за евроскептика. Случајно или не?

Ја сам свескептик.

Зашто када се потресени увек читате „Изгубљене илузије”?

 Мислим да сам негде изјавила да читам ту Балзакову књигу када ме ухвати професионална сујета. Иначе , то није толико често, једном у неколико година. Кад сам стварно потресена читам Диму и Валтера Скота, епску фантастику и кримиће.

Или Виљема Блејка па тучем главом о зид.

Борка  Г. Требјешанин