Моја је химна Интернационала

Представа „Гробница за Бориса Давидовича” у режији Ивице Буљана, после светске премијере коју је имала 21. јула на фестивалу „Мителфест” у Чивидалеу, ускоро ће се наћи и пред нашом публиком.

Београдска премијера је 26. септембра на сцени Битеф театрa, који је копродуцент, поред Хартефакт фонда и ЦЗКД из Београда, Мини-театра из Љубљане, Новог казалишта из Загреба и фестивала „Задар снова”.

У глумачкој екипи су: Александра Јанковић, Милутин Милошевић, Владимир Алексић, Стипе Костанић, Борис Властелица, Ива Кевра, Бењамин Крнетић, Марко Грабеж и Никола Малбаша.

Шта вас то тако снажно привлачи у књижевности Данила Киша, то јест у делу „Гробница за Бориса Давидовича”? Колико је сложено прочитати га на сцени?

Киш је са „Гробницом” преобразио схватање романа у Југославији и естетику претходних раздобља заменивши традиционални „монолошки” облик полифонијом доживљаја света и „гласова”. То начело свеопштег дијалога код Киша чини се као створено за  драматизацију, но, уместо класичне драмске обраде предлошка, одлучио сам се за фигурацију нових значења кроз разградњу и поновно окупљање његових дубинских сила.

Деликатно је режирати текст који има тако слојевиту и бурну прошлост. Преплећу се мутна присећања на доживљај из културне и читалачке историје и огољени, сиров, жестоки драмски потенцијал којег сам желио извући.

Уз уводно поглавље и епилог, новела има 18 поглавља. Свако од њих третирали смо као засебно наративно острво, епизодама смо дали наслове попут „Богојављење”, „Антихрист”, „Псетарник”, „Бољшевички Хамлет”...

Девет глумаца је извукло по два поглавља која су затим обрађена у свим аналитичким аспектима и постављени као аутономни перформанси. Сваки је извођач још извукао две Артаудове мистичне вежбе.

Киш је у „Гробници за Бориса Давидовича” изнео истину о којој у то време није било пожељно говорити и изазвао буру полемика. Колико је ово дело актуелно данас и зашто?

Киш је историјске трауме осмислио у фикцији. „Гробница” је историјски роман о раздобљу од краја 19. до средине 20. века чијим ћемо читањем боље разумети комплекс питања око Првог светског рата, контекст у којем је избила Октобарска револуција, природу Стаљиновог и свих тоталитарних режима.

Историја нам овде служи у двоструком значењу, као прича и као историја, она је лек против болести света.

„Гробница за Бориса Давидовича” обрађује ликове које су тоталитарни режими прогутали. Са које временске дистанце представа прати Кишове јунаке?

Свет у којем живимо дубоко је болестан. Геополитички топоними из „Гробнице за Бориса Давидовича” простори су данашње Украјине и бившег СССР-а, који се показују као историјски неугасива жаришта увек истих сукоба.

Перверзну везу између догматског комунизма и његово претапање у национализам осетили смо крваво, а последице нисмо залечили, оне висе над нашим главама и оставили смо их срамотно генерацијама које долазе за нама.

Киш је међу последњим часним иконама ишчезле земље, критичар њезине лажне либералности и највећи противник национализама који су је покопали. Кишов морални интегритет део је мог културног наслеђа, на које сам поносан. Рад на „Гробници” скроман је поклон великом учитељу.

Како сте изјавили, са својим ауторским тимом, желите да померите границе читања Кишове „Гробнице за Бориса Давидовича”. О чему се заправо ради?

Режија за мене није транспозиција у нови медиј познатога текста, већ и дијалог с уметничким делом, у којем читам и Џојса, Борхеса, Крлежу, Корнеја. Пасиониран сам читалац Пазолинијевог „Манифеста за ново позориште”, презирем „брбљави” традиционалистички театар, а није ми блиска ни академска авангарда. Позориште је начин борбе против масовне културе и заборава.

Највећи део припремног рада са глумцима инвестирали смо у читање, анализу и компарацију текстова. Данашњим гледаоцима важно је приближити свет идеја, али понудити и ужитак у дешифровању текста. У анализи „Гробнице” служили смо се класичним оруђима: Пропом, Витгенштајном, Фројдом и серијом „Прави детектив”.

Важите за редитеља путника. Колико је за уметнике важна, неопходна размена културне, односно позоришне енергије?

Да ми је неко пре 15 година рекао да ће ми се представа играти у Њујорку, чинило би ми се немогућим, а већ су три гостовале. Идуће године режираћу Пазолинијевог „Пилада” у театру Ла Мама са америчким глумцима. Пре две недеље у Лисабону сам имао премијеру Колтесовог „Западног пристаништа” са португалским глумцима. Прошле јесени у Будимпешти „Роберта Цука”.

Осећам неко „звучно” узбуђење радећи са глумцима чији језик понекад не разумем, већ надзирем физичку трансгресију текста у глумчевом телу. Зимус сам у Обали Слоноваче радио са афричким извођачима. Своје узоре налазим у театру шездесетих, који је био битно интернационалистички. У свакој средини покушавам театар да упознам кроз људе.

Изван проба покушавам да видим како тај град живи, волим различите архитектуре живота. Мењање локација, сусрети с новим људима, чине од мене зрелију и комплекснију особу имуну на национализам. Осећам се становником Земље. Моја химна је: Интернационала.