Када коначно упознате људи чијем сте се делу дивили деси се, често, да се у њих веома разочарате. То, међутим, није случај са професором Томиславом Шолом, приметио је у филму, емитованом на Филозофском факултету у Београду поводом недавне промоције Шолине књиге „Према тоталном музеју”, један од студената позваних да о њему говори.

Сам Шола (Загреб, 1948), по сопственим речима, чест је и рад гост наше земље, посебно у улози предавача нашим студентима. Они на то одговарају да из његове први пут публиковане докторске дисертације (поменута књига), у издању Центра за музеологију и херитологију Филозофског факултета у Београду, иако је одбрањена још 1985. у Љубљани, имају и те како шта да науче. Јер је била пророчка.  

Евоцирајући за „Политику” идеју тоталног музеја, као начина прилагођавања савременим технологијама и друштвеним променама,  коју је представио у дисертацији, овај историчар уметности, архитекта и музеолог, контекстуализује причу у времену данашњем.

– Покрет еко-музеја почетком седамдесетих доказао је да музеј не мора да буде унутар четири зида. Донекле парадигматски, звао се „музеј без зидова”. У то време, то је била визија која ће нас понети ка тоталном музеју, који утиче на друштво. Данас се у паралели може говорити о покрету културне баштине, који је на овом пољу заменио покрет екологије (којем је припадао концепт еко-музеја), не баш на исти начин, али довољно јако. Јачину добро може да илуструје „National trust” у Великој Британији, организација која има 4,5 милиона чланова, који мисле баштински. Ако пренесете то на Србију, овде би таква институција могла да има око 45.000–50.000 чланова. Помислите само како би Србија изгледала са толиким бројем активиста којима је баштина на срцу, објашњава Шола.

Идеја тоталног музеја данас није више усамљена, јер број приватних, малих музеја, оних који нису више музеји у класичном смислу већ посетилачки центри, атракције или разне стазе баштине, расту до те мере да се може говорити о посебном новом таласу. Када говори о баштини, Шола истиче да она није нешто што треба да се држи у витрини већ је реч о живој традицији коју треба сачувати да бисмо сами себе могли да препознамо, да бисмо знали ко смо и шта смо.

– Да би други који вам долазе у посету знали то исто и да бисте ви, на концу, и зарадили, ако је реч о културном туризму. Јер, Србија, а исто важи и за сваку другу земљу, може опстати само ако себе буде знала да препозна и такву себе буде предложила другима. Ако имате нешто специфично, од јела и пића до уметности, а баштина се не либи ни прозаичних ствари, то покажите. И то на разним местима где ћете угостити посетиоце, прво у музејима, који за то имају и технологију и знање, али и у свим другим институцијама и на местима која могу представити баштину.

Број места интерпретације баштине множиће се, хтели ми то или не, сматра наш саговорник, једноставно, таква је технологија. Једино што би у тај процес требало на време укључити стручне људе, да та места не би прерасла у царство кича.

– Ствари су врло једноставне ако се професионалцима предају у руке. Али, ако имате хаотичну ситуацију, као сви ми у овим нашим земљама, онда се наравно на местима одлучивања налазе људи који ништа не знају о ономе о чему одлучују, који пропуштају да учине своју дужност да у једној регулисаној земљи омогуће владавину квалитета. То је једноставна истина – владавина квалитета. А тога нема.

Наш гост, на крају, осврнуо се и на однос морала и нових медија, било да је реч о музејима или друштву који их, свако на свој начин, користе.

– Да ли ћете дигиталну технологију употребити на прави начин зависи од онога што имате у глави. При томе, не само интелектуално него и морално. Ко год мисли да може да се извуче од обавезе да доноси увек моралне одлуке, погрешно мисли. О недостатку морала на свим пољима сликовито говори данашња телевизија. Имате сто или двеста програма, али шта имате да погледате. Ништа. Надметање ко ће више зарадити на вашем времену.