У чланку „Летњи одмор великих људи”, објављеном у дневном листу „Звезда Сент Луиса” 1897, новинар пише да ће то лето Никола Тесла провести играјући билијар, којем се страсно предао за студентских дана у Грацу.

На цртежу којим се илуструје текст он пажљиво посматра двојицу играча, пољског композитора и премијера Јана Падеревског и оперског певача из исте земље Жана де Решкеа (рођен као Јан Мјећислав).

Амерички председник Вилијам Макинли ће се одмарати јашући коње, Томас Алва Едисон ће читати безвредне романе, а банкар Џон Пирпонт Морган неће се удаљавати од Волстрита... У најкраћем веома важне личности тога времена.

Недавно су у Београду изронили непознати новински исечци, брижљиво и пажљиво исечени и одложени, с мноштвом ислустрација и карикатура, на којима је главни јунак наш генијални и научник и славни проналазач. Као да их је невидљива рука изнела (да ли његова?) на видело уочи знамените светковине, Седме међународне изложбе карикатура „Златни осмех” (у Музеју науке и технике САНУ и у Музеју Николе Тесле), чији је духовни отац Југослав Влаховић, НИН-ов уредник и илустратор.

Својим (из)умом (наизменична струја) обасјао је васцели земни шар, поистоветивши – и у овоземаљском и у оностраном смислу – ноћ и дан. Два прапочела стварања света.

Није ли се тиме замерио боговима?

Људима није, јер свакојака технолошка чуда његовим именом крсте. Америчким друмовима одскора јурцају електромобили-тесломобили, а протеклих дана су га Американци назвали оцем мобилног телефона.

Али није остварио свој најсветији завет: пренос енергије без жица на велико растојање (само у просторији), упркос горљивој жудњи и непрестаним обећањима. Оспораваоци су му се подсмевали говорећи да узалудно покушава да склопи перпетуум мобиле, недосежни врхунац људског стварања из властитог ума. (Из)умевања, како се то лепо каже на српском.

Николу Теслу сматрају једним од „12 апостола електротехнике”, у чију част Међународно удружење електро и електронских инжењера (IEEE) одликује златном колајном с његовим именом за највиша достигнућа. У години обележавања века и по од рођења (1856–1943) увршћен је међу највеће умове новог доба, одмах иза Исака Њутна и Алберта Ајнштајна, двојице научних горостаса који су својим генијалним теоријама уоквирили данашњу физику. А испред Леонарда да Винчија, Галилеа Галилеја, Стивена Хокинга, Јохана Кеплера и Чарлса Дарвина.

Ретко који истраживач је имао толико незаобилазних открића и задивљујућих увида, слатке плодове су убрали други. Најгорчи укус остао му је када су нобеловским почастима окитили Гуљелма Марконија за изумевање радија (прва радио-веза у свету), иако га је „геније из Смиљана” деценију раније осмислио и искушао (у то време Италијан је ишао у средњу школу). Неправда је исправљена, али није у целости: Врховни суд САД пресудио је 1943. да је он „отац радија”, а Нобелов комитет је остао нем!

Али ни толике неправде не засењују заслуге „чаробњака светлости”; што се више одмичемо од његове смрти, све чешће га срећемо. Библиографске јединице премашују збир од 2.000, а претраживање на „Гуглу” превазилази два и по милиона исхода! Из преписке с виђенијим савременицима сазнајемо да је био маштовит, образован, упућен, писмен, танан и учтив.

Почетком 20. столећа Никола Тесла није силазио с насловних страница, новинари су га салетали кудгод би се појавио. На Светској изложби 1893. у Чикагу засенио је све учеснике.

Јавно мњење усталасао је чланком у часопису „Сенчјури” 1900. године, описавши како ће изгледати будући живи аутомат: „Да ли је тај аутомат од меса и костију, или од дрвета и челика, не значи пуно, под условом да може да извршава као интелигентно биће све оно што се од њега захтева”.

Када је напунио 75. годину, угледни недељник „Тајм” одао му је почаст какву указује најистакнутијим ствараоцима и посленицима: портрет на корици, кратак преглед живота и разматрање најновијих трагања.

Џон Стјуарт Мил је давно приметио да историју пишу појединци, а један од таквих је Никола Тесла или, како га Марк Сајфер у својој књизи „Чаробњак” крсти – „проналазач (који) је живео у будућности”.

Можда вам се више свиђа кованица Лазе Костића: изуметник?

Станко Стојиљковић